“Nebo je tako vedro ponoć je tako tiha, al’ moje srce nije želja mi želju vije”. (Jovan Jovanović Zmaj)       Ovo, želja mi želju vije, kako pesnik kaže, se dešava svima. Taman zadovoljiš jednu želju, rodi se druga. I tako

Na kraju utabane staze, koja je činila granicu između vrta i bašte, raslo je veliko zovino drvo izuvijanih i isprepletanih grana. Bilo je idealno za penjanje i sakrivanje sa gustom i širokom krošnjom. U vreme cvetanja, sitni, mirisni, beličasti cvetovi,

Ponovo je aleju dudova, kako ja zovem put za Zrenjanin između Čente i Perleza, pohodio nevidljivi slikar impresionista sa svojom kičicom  i paletom čarobnih boja, obojivši krajolik čudesnim tonovima smeđe, žute i cinober crvene  boje, izmedju kojih se uporno trsila zelena, već izbledela,

Albizia julibrissin, poznata još i kao persijsko svileno drvo ili roze svileno drvo, vodi poreklo iz jugoistočne Azije. Kod nas je još zovu i mimoza, jer njeni listovi podsećaju na listove mimoze, one tzv. stidljive, no mnogi ljubitelji baštovanstva i

Iz daljine, kada ga ugledate  zavara vas okrugla gusta krošnja i pomislite, kako je lepa topola.  Sa čvornovatim granama kosim, ili pod pravim uglom rasporedjenim, liči na afrički baobab, ali nije. Drugi opet široke krošnje i šiljatih tankih grana podseća na