Bila sam danas na pijaci. Ih, čudna mi čuda, reći će neko. Otići na pijacu je uobičajena radnja za domaćice, kuvare, ljubitelje dobre kuhinje i druge. Sve je to tako i

Pojeo je divne, bele, kao tanjirić za tortu, velike cvetove Mrs Bateman. I ništa manje mu se nije dopao beli slez, u ćošku, sakriven. Ipak ga je on pronašao. Opasan je igrač. Čas je tamo, čas je vamo,  iako se

Uh pa ne mogu da ćutim više, a već sam pisala o tome, ne jednom, već više puta na temu, najbolji čovekov prijatelj, pas. E sad, postavlja se pitanje koliko je čovek najbolji prijatelj psu? Kako vreme odmiče, stičem utisak sve

Nas dvoje smo se prepoznali tog miholjskog petka. Sreli smo se, neko bi rekao sasvim slučajno, ali ja ne verujem u slučajnosti. Meni je taj petak bio crni petak, a ni on nije delovao srećnije iako je bio u društvu.

On, Živko, mali beogradski vrabac, dživdžan, kako smo ga zvali u mom detinjstvu,  je doleteo iz moje mašte, jednog davnog dana sedamdeset i neke godine, dok sam se, držeći za ruku mog četvorogodišnjeg sina, vraćala sa njim, kući iz vrtića.

Rano je praskozorje, a mene je ponovo probudila pesma slavuja iz bagremara u komšijskom dvorištu. Jeste li znali da slavuj pravi svoja gnjezda u travi, na tlu? Posebno voli bagremove šumarke jer je tamo veliki gustiš, a opet, nekako pitom.