Iz daljine, kada ga ugledate zavara vas okrugla gusta krošnja i pomislite, kako je lepa topola.
Sa čvornovatim granama kosim, ili pod pravim uglom rasporedjenim, liči na afrički baobab, ali nije.
Drugi opet široke krošnje i šiljatih tankih grana podseća na mladu vrbu.
Liči, a nije.
Na ponekom štrči dugačka centralna grana put neba. Okresali ga paori da ga podmlade.
Svrake i vrane svijaju svoja gnezda izmedju gustih grana. U suton, na vrhu najveće grane, čuči mišar i i strpljivo vreba plen.
U proleće se zaodene zupčastim liustovima nepravilnog oblika, kao amebe.
Slatki, beli i crni plodovi šire osmehe preko dečjih lica i mršte čela majki zbog fleka po rukama na letnjim majcama.
Vole ga leptiri i bube, naročito svilena, pa ipak sve ga manje ima po šorovima vojvodjanskih sela. Isterao ga prvo beli bagrem, pa orah, pa jele i ko sve ne. Postao je krajputaš.
Jedan , vitak, mlad, našao je svoje mesto da živi i raste u mojoj bašti.
Svake godine svojim crnim, slatkim plodovima, vraća mi sećanja na detinjstvo, moj dud.
