Srkutale su vruću kafu ćutke, svaka zadubljena u svoje misli s pogledom usmerenim u neku samo njima, u tom trenutku, zanimljivu tačku. Bio je to njihov svakodnevni ritual, oko jedanaest sati pre podne. Odjednom je tišinu tog momenta uživanja prekinuo glas njene prijateljice koji je tonom punim iznenađenja progovorio;
Kako ti je lepa ova vaza! – reče joj.
Koja?
Ova, što liči na amforu, starinska.
Aaa, misliš na nju. Jeste, lepa i stara.
Kako stara? Izgleda da si je juče kupila. Nisam je do sad videla. Čudno, stavila si je tu gore, gde ne dolazi do izražaja.
Odavno stoji tu, na tom mestu. Ne znam kako je nisi do sad primetila.
Govoriš prilično ravnodušnim tonom o njoj, kao da ti nije stalo, ili je ne voliš – osmeli se da joj kaže prijateljica.
Nikako. Mnogo je volim, ali mi svaki put kad je pogledam bude žao.
Žao? Zašto bi ti bilo žao vaze?
Da bi mogla da shvatiš sve morala bih da ispričam priču od početka, a to će potrajati.
Imam vremena na pretek. Obe smo u penziji, ne plaču nam mala deca, tako da spremna sam da čujem priču o vazi.
Vazu sam dobila kao svadbeni poklon. Ima tome sad već 47 godina. Onda mi se činilo da se nijednom poklonu nisam toliko obradovala kao njoj. Ostali pokloni su bili svrsishodni. Ona je bila od samog početka posebna.
Brzo sam shvatila da nemam gde da je stavim, da bih uživala u njoj, praznoj. Kao što vidiš, ona je velika. Da bi došla do izražaja treba joj mesto na kojem bi ona stajala sama. Mi to nismo imali. Kad imaš sobu 3x3metra, onda jedva da imaš mesta i za sebe, a ne za vazu veličine amfore. Pri tom, nikako se nije uklapala u sve što smo imali u toj našoj sobici. Odskakala je svojim izgledom od samog početka. Bila je nekako primerenija za neki aristokratski, barokni stil.
Tako je ostala skrivena u ormaru, u svojoj kutiji dugi niz godina. S vremena na vreme bih je izvadila i oprala i pomno gledala nije li se negde glazura izgrebala. Kao da je i mogla, kad je bila zaštićena.
Kad smo dobili lep, veliki stan mnogo sam se radovala što ću najzad imati mesta da je postavim negde gde ću moći da joj se divim. Maštala sam da ću je napuniti velikim buketom gladiola ili mladih suncokreta. Taman je svojom veličinom odgovarala tome. Nažalost, nikad nisam sebi kupila te gladiole, a ni suncokrete jer sam se nadala da će mi ih doneti, ko drugi, do moj bračni drug. Nikad nije.
A onda sam se dosetila pa sam odozgore, na nju, stavljala jednu malu stilsku činiju, vazu za ikebanu. Tu sam, s vremena na vreme, postavljala cveće po izboru.
Zimi bih tu, odozgore, stavljala keramičku posudu sa saksijom. Najčešće bi to bile neke dekorativne zelenolisne biljke.
Iako je vaza našla svoju primenu i izgledala je lepo u svom uglu sa svim tim prolaznim dekorativnim detaljima, delovala mi je nekako tužno, neispunjeno.
Evo nas sad ovde, u dosta prostornoj kući gde ona opet nema svoje mesto, a ni svoju, po meni, pravu primenu. Stavila sam je gore, na vitrinu da je sačuvam od loma. Na neki način mi je drago da si je primetila. Ona je i dalje meni drag svadbeni poklon koji evo traje još uvek, dok su se svi oni svrsishodni odavno pohabali i istrošili. Rođaka Branka, od koje smo je dobili odavno nije među nama, a ni taj deo familije. Vazu po njoj zovem Branka, da sačuvam uspomenu. Bar dok mi trajemo. Posle nas, možda je neće ni biti, a možda će je pamtiti kao, tamo neku ogromnu vazu koju su roditelji dobili od neke dalje rođake iz Pančeva.
Začutala je i uzela čašu vode sa stola otpivši jedan gutljaj.
To je cela priča o ovoj velikoj vazi -reče nekim hrapavim glasom.
Dobro, shvatila sam, al opet i nisam. Kažeš da si kad je pogledaš tužna. Nisi rekla zašto si tužna kad je pogledaš?
Uvek imam utisak da bi joj bilo mnogo lepše da je završila u nekoj velikoj kući, bogato sređenoj, gde bi ona svojim izgledom došla mnogo više do izražaja.
Ooo još kako grešiš – reče joj prijateljica. Kod tebe je ona uvek bila neko ko se vidi, u svakom trenutku. Čak iako možda svojim stilom nije odgovarala okruženju, ona je uvek bila primećena. Gde god da je bila, imala je tvoju pažnju i ljubav. Čak i sad, sa ovim veštačkim breskvinim granama u njoj ona je neko ko pleni pogled. Osim tog, hvale je vredno to što si je sačuvala toliko dugo. Da zna da priča ona bi sigurno sama rekla da joj je u društvu sa tobom bilo lepo jer je nisi ostavila u onoj kutiji, ili je poklonila nekom drugom, kao što to poneki rade. Ne. Ti si poštovala poklon koji vam je dat, verujem, sa jednom namerom, da vam u zajednički život unese lepotu. Ova tvoja vaza je taj svoj zadatak ispunila – reče prijateljica zamišljeno gledajući u lepu veliku vazu na vitrini i lagano ispijajući ostatke hladne kafe iz svoje šoljice.
