Danas je crveno slovo. Mnogo jako, pravo. Veliki je svetac. Tačnije, svetica, Ognjena Marija. Neko je zove i Marina.
Pričala meni moja baba Stanojka, moja, već znate, mudra Zaratustra, mnogo pričica o svecima. Ja sam zapamtila samo ovu, a bilo ih je mnogo, ali je u sećanju ostala samo ova, jedna jedina.
Možda zato jer mi se posebno dopala. Možda zato što me je bilo strah. Možda zato što su mi kroz glavu, dok sam priču slušala, išle slike kao na filmu. Sve sam to zamišljala kako se dešava uživo, a ja sve to, kao gledam odozdo. A priča, mit, legenda, šta god da je, ide ovako.
Živeli brat i dve sestre. Bratu je ime bilo Ilija, Sveti Ilija, a sestre, obe su se zvale Marija. Prva, starija je imala nadimak Ognjena, dok je drugoj, mlađoj, nadimak bio Blaga.
Ilija je bio svetac koji je upravljao oblacima i kišom, retko munjama, osim kad se naljuti. Najviše se ljutio na svoju stariju sestru Ognjenu Mariju.
Ova je svoj nadimak, Ognjena, dobila po svom besu, svojoj obesti i jarosti.
Ljuta, što narod, ljudi ne upražnjavaju kako valja ono što im je “od Boga rečeno”, ona je iz besa krajem jula meseca, skoro svake godine, ne hoteći više da gleda taj “nered” počinjala da žari i pali.
Žarila je Suncem bespoštedno, a palila je nemilice gde je stigla i šta je dohvatila. Taj njen bes je na zemlji uzrokovao velike vrućine, jaru i požare koji su gutali sve pred sobom, često i ljude. Iza nje bi ostajala pustoš i golet.
Njen brat Ilija, kada bi video šta ona sve radi, tako bi se mnogo rasrdio na nju, da je prezao svoja velika kola koja su vukli vatreni konji iz čijih su kopita sevale munje i u svojoj ljutnji na svoju sestru i njena zlodela, on bi terao svoju kočiju široko, preko neba sipajući tešku kišu nemilice, sa namerom da ugasi sve požare koje je njegova sestra zapalila. Uz put bi, onako jarostan, bacao na nju, Ognjenu Mariju, munje koje su je gonile da se vrati na svoje mesto i da se smiri i udarao je gromovima, pa je tako i dobio nadimak Gromovnik.
U toj njihovoj svađi najviše su ispaštali upravo ljudi na Zemlji i ono što su oni vredno radili tokom godine do tog vremena, do njihove svađe. Jer ono što nije upalila Ognjena Marija, dokusurio bi Ilija Gromovnik.
Mlađa sestra, prozvana Blaga Marija, je svađu svog brata i sestre smirivala upravo svojom blagošću, krotkošću i smirenošću. Lagano bi gasila požare mirnim vremenom, laganim kišama i milujućim suncem. Tako bi ublažila učinjenu štetu ljudima i uspevala da smiri i izmiri posvađane brata i sestru.
Narod je, kroz godine, iz straha, pamtio bes Ognjene Marije i sve više je “poštovao” njeno crveno slovo. Tog dana bi se radilo samo ono što se mora. Namirivala bi se samo deca i polagalo bi se stoci, dok bi ostali deo dana bio posvećen molitvi Svevišnjem i odmoru od pregalačkog rada.
No, moja baba, iako je sama bila neuka, nepismena Šumadijska seljanka uvek je govorila da poštovanje treba zaslužiti.
Da se ono stiče činjenjem dobrim delima, a ne strahom.
Da Bog nije ljudima ograničio ništa. Naprotiv.
Dao im je um i slobodnu volju i verovao je da će ljudi znati, ako imaju um, da nađu za sve pravu meru.
Bog nije izmislio, pa ni nametnuo crveno slovo, govorila bi.
To su uradili ljudi.
Oni koji su hteli da se zna kad je radni dan, a kad je neradni.
Ko kosi, a ko vodu nosi.
Kad se seje, a kad se žanje.
Kad se radi, a kad se i zašto svetkuje.
Oni koji su hteli da se ljudi “dovedu u red”.
Da se ljudi dovedu u red….
Mnogo godina kasnije shvatila sam šta je značilo ovo dovođenje ljudi u red i zašto je to i kome bilo, a i ostalo važno.
Šta je hijerarhija, a šta je anarhija.
U današnje vreme najviše vašara ima u vreme svetkovanja Ognjene Marije, ali i drugih crvenih slova.
Mnogi ljudi poštuju crveno slovo ne bi li svojom krotkošću umilostivili svece i Svevišnjeg da im bude bolje. I vreme i život.
Zna li iko od njih, da se bolje i vreme i život stiče, dobija, kako god, radeći i misleći dobro, a ne samo poštujući crveno slovo.