Letnja kiša je krupnim kapima kvasila žednu zemlju. Ispružena svom svojom dužinom, negde oko dvadesetak santimetara, ležala je na dvorišnoj stazi, tik uz leju humusa.
– Oh, kako mi prija da ispravim prstenove, milina jedna, pomisli lenjo i otpuza u rastresit humus. Kako je ovde velika gužva, nas je mnogo, a hrane malo. Zašto nas ne raseli?
Bar ove žgoljave, male da premesti. Sve mi je teže da se otimam za hranu sa njima.
U trenu, dok je o tome razmišljala, izgubila je ravnotežu.
– Šta je sad ovo? Zamalo nezgodno da skliznem. Šta se dešava? Zašto je odjednom ovako tesno, a i vazduha nema dovoljno? Kuda ćemo, baš mi, sve stare, spore i debele, gde nas to vodi?
– Uh, zavrtelo mi se u glavi, dokle će da me zamotava?
– Joooj, pa on me probada…
– Brrr, ala je hladno. Gde sam ja? Kakva je ovo čudna trava što me golica? Šta me to vuče ko teg dole?
– Ko je ovo? Zašto juri ka meni? Moram da se sklupčam. Uh, u zadnji čas.
Otišla je. O neee. Evo je druga.
– Hej, pa to je riba! Šta ću ja u vodi? Oooo, pa ona hoće da me ugrize!
Šta sam joj ja zgrešila?
Upoooomoć!
Zveckanje zatvorenih čeljusti prigušilo je krik. Riba je poletela u vis.
– Oho, kakav lep komad, porcijaš. Ala su danas alave, grizu k’o lude. Možda im prijaju ove debele gliste koje sam kupio za mamce, pomisli ribolovac vešto skidajući ulovljenu ribu sa udice.