Verujem da mnogi znaju da je jedna od metoda specijalnog rata, jednostavnim rečnikom rečeno, odvlačenje i usmeravanje pažnje na nebitne ili manje bitne događaje u jednom društvu. Ovih poslednji meseci, može biti i godina, nikako ne mogu da se otmem utisku da se takav jedan specijalni rat, upravo uz pomoć ove metode vodi i u našoj zemlji, a uz izdašnu pomoć pojedinih medija. Takve učestale pojave su počele da mi idu na živce u nemerljivoj količini, a to je već situacija koja obećava da će mi napraviti zdravstveni problem, što nikako ne bi bilo dobro. Da se zaštitim od toga, počela sam da se ponašam kao noj, da se pravim da ništa ne vidim, ne čujem, a samim tim i ne komentarišem, da ne gledam televiziju, posebno informativne programe svih kanala, bez izuzetka, da se ne upuštam ni u kakve diskusije vezane za život u ovoj zemlji ni po koju cenu, da najviše što mogu, nateram sebe da događaje prihvatim kao nešto na šta ja, kao jedinka, nemam uticaj, ili je veoma mali, zanemarljiv čak, ali moja metoda noja, ne uspeva i pored najbolje i volje i želje iz sasvim prozaičnih razloga, gomila informacija, što pisanih, što rečenih putev malih ekrana, postaje sve veća pa samim tim počinje da se vidi i iz aviona.
Mnoge profesije, posebno one koje imaju uticaj na društvo u celini imaju svoje kodekse ponašanja, ali kako vidim i zaključujem, novinarska profesija se debelo iskompromitovala svojim radom. Nisam uopšte od onih koji generalizuju stvari, te tako iz svega tog isključujem sve one novinare koji se nisu prodali za šaku dolara, zarad uopšte nije važno čega, jer obraz se ne prodaje, ako se poštuje kodeks, a profesija se takođe održava na nivou na kojem i treba da bude. Da zanemarim sve ono ispred kodeksa, kao što je domaće vaspitanje, školovanje i sticanje znanja, posebno znanja iz etike koje se, verujem uči, učilo se, u svim gimnazijama, a gimnazije su, kao što svi znamo, predvorja za buduće obrazovanje na univerzitetima, pa i za fakultet žurnalistike.
Šta se to sve izdešavalo u glavama pojedinih novinara pa su usput zaboravili da je informacija od izuzetno velike važnosti i da je njihova odgovornost veoma velika pri plasiranju tih informacija, ne znam. Ono što znam je da u skoro svim našim javnim glasilima, ma koliko ovo zvučalo paušalno, caruje senzacionalizam najnižeg mogućeg ranga. Mnogi tekstovi su se sveli na sopstvene neproverene sumnje novinara koji o njima pišu, na rekla kazala, ali i popriličnu dozu navođenja vode na vodenicu pojedinaca, kao i na često, neprimereno uznemiravanje javnosti i perfidnog poziva na linč pre nego što se bilo čija krivica i dokaže uz obavezno čuvanje „izvora“ podataka, a beskrupulozno imenovanje ostalih, osim ukoliko se ne radi o maloletnim licima.
Nisam sigurna da se takvo ponašanje podudara sa kodeksom profesije, ako ga ima u novinarskoj profesiji, a nekako sam sigurna da ga ima, jer, kako već rekoh, biti novinar je od velike važnosti za društvo u celini.
Aman ljudi, a ljudi ste, imate li vi srca? Nemate od čega da živite, nemate para, nemate posla, gladni ste?
Za promenu osvrnite se malo oko sebe pa pogledajte kako živi svet, narod u celoj državi.
Za promenu, pitajte obične ljude da li su gladni, goli, bosi, bolesni, od čega i kako žive, tačnije životinjare. Pitajte zašto ovaj narod sve više češljari kontejnere, zašto se mladi ubijaju, zašto se devojke i momci ne žene, zašto žive sa roditeljima, a onda pišite o onima koji su do tog doveli, pišite neprestano dok im ne dosadi dok im se ne smuči.
Kao što se smučilo meni da čitam vaše tekstove i slušam vesti o tome ko gde, kada, kako i s’ kim iz „estradne elite“, koliko košta tamo neka, šanirana, torbica Luj Vitona i ostale dizajnerske svetke kamarile, kako su se raspevali muzički nadareni pojedinci u jednom autobusu, kako je tamo neki jadnik poubijao sve pa onda sebe, uz obavezan intervju njegovih najbližih komšija, pa i samih ucveljenih od tuge najbližih rođaka, smučilo mi se da pročitam na kraju vaših beskrupuloznih insinuacija da ste informaciju dobili „iz pouzdanih izvora“, a da taj izvor nikad niste pomenuli, smučilo mi se što vodite specijalan rat, protiv sopstvenog naroda i time mu odvlačite pažnju sa životno važnih problema; kako da opstane u ovoj navali poskupljenja na mala vrata, prvo telefona, sledeće će biti struja, jer ministar već kuka da mora da se štedi i da se potrošači pobrinu za alternativna goriva za grejanje naredne zime, kako da penzioneri opstanu, osim da ponovo, kao za vreme sankcija, jedu samo hleb i mleko, kao da su grešni krivi što ne umru preko reda, odmah i sad, a prvo su njima smanjili primanja za 10 % o čemu ste pisali u samo jednom redu, kao da je to vest an pasan, nebitna za život?
Kako vas nije stid sebe samih i vaših majki, očeva, rođaka penzionera, koji su, najčešće, najpoštenije platiše svega u ovoj zemlji, dok se drugima, tajkunima čak, dugovi i to dugovi veličine iznosa penzije minimum 100 penzionera npr. Otpisuju?
Zašto ne pišete, čak iako ste pisali, o veličini plate onih koji vode ovu našu zemlju, ili pojedine njene od državnog značaja važne ustanove, a od koje bi, sasvim sigurno, štedeći svakog meseca bar polovinu iznosa iste, jer i ono što bi im ostalo od njihove mesečne plate, je veličina jedne ukupne godišnje, prosečne radničke zarade, a sa čime bi mogli na kraju svake godine da kupe po jedan manji stan? Čime su to oni zadužili ovaj narod da im je tamo neko, odredio tolike plate?
Kako vas nije stid da o malim, običnim ljudima koji su bili sudionici nekih nesrećnih situacija, insinuirate njihovu krivicu, dok zdušno, ne pišući o odgovornosti pojedinaca, npr. rođaka novopečenih bogataša, stajete na stranu i u odbranu očiglednih povreda zakona sa često, nemerljivim gubicima?Sve mi se nekako nameće zaključak, iako je zasnovan na sumnji, da vas za to neko debelo ipak plaća? Ako nije to slučaj, e onda bih da sam na vašem mestu potražila savet stručnjaka.
Reći ćete, možda, da i sama pišem ovaj tekst jer sumnjam, jer sam donela zaključke koji nisu validni?
Na neki način, može se i tako misliti, ali vi ste mi dali šlagvort za ovo, vi i vaši bezočni tekstovi koji se najviše bave svime osim krucijalnim događanjima vezanim za našu zemlju i ljude u njoj, od kojih, iako sam se svesrdno trudila, nisam mogla da se zaštitim. Tako da, ako sam izvela pogrešan zaključak, ja se duboko izvinjavam, ali molim vas, za ime Boga, nemojte da mi vređate, bar za sad, zdravu pamet.
Do sad ste to radili neprekidno, nesmetano i nekažnjeno i ovim tekstom vam jasno stavljam do znanja da, kako volim često da kažem nisam ovca, tačnije da sam ovca samo dokle ja to želim da budem i ako hoću da budem.
Vrlo verujem da veliki broj ljudi misli identično na ovu temu, ali eto, mnogi od njih nema blog da na njemu bar iskaže svoje, u najmanju ruku, nezadovoljstvo vašim udelom u mentalnom zamaranju, ove naše, već iznurene od svega i svih, nacije.
Ne mogu, a da ne naglasim, svaka čast svima onima iz novinarske branše koji poštuju kodeks svoje profesije i koji tačno i provereno pišu o svemu i kojima je vodilja u radu istina i etika, a ne dobro isplativa, a pri tom, često, nedovoljno proverena senzacija, a takvih novinara, na svu sreću,