Komšija, zašto lažeš čoveka da sirene nisu svirale, kad jesu? Kako nisu sve? Šta bi ti, da u svakom stanu postoji sirena za opasnost? Pa tog nema ni u bogatoj Evropi. Uostalom, kod nas su se vesti uvek brže širile radio Milevom. Da si ti brže bolje javio komšiji, ovaj drugom i tako redom, svi bi očas posla bili obavešteni da je Tamnava dostigla natprosečni nivo za poslednjih 120 godina, koji je opet podigao natrposečni nivo Kolubare za istih 120 godina, a obe su opet, zajedno, podigle već podignut nivo Save i svi bismo odmah znali da nam stiže poplava nesrazmernih razmera za poslednjih 120 godina. Uostalom, ko nam je kriv što smo pravili grad na bezmalo tri reke. Uvek je nama malo, nije dosta bila jedna, nego, ‘ajd, na tri. Ma nema veze što je Tamnava malo dalje, al’ je opet blizu.
Izvin’te što se mešam u razgovor, samo nije lepo da se ne kaže istina.
Ljutim li se na nekog?
Ne, ne ljutim se ja ni na koga jer su me zadesile ove polave, a i zašto bih. Ako ćemo pravo imam koristi od njih. I ne samo ja. Kako kakve? Višestruke.
Poslednjih tri godine ne radim. Firma u kojoj sam radio, beogradska, zatvorena, prodata, svi radnici otpušteni pa tako i ja. Jesam, na birou rada sam poslednjih tri godine, al’ džabe, nema vajde od tog. Meni do penzije fali celih 5 godina pa me ne kači nikakva materijalna pomoć.
Od čega živim? Žena radi po kućama, pod stare dane, sinovi nađu neki posao tu i tamo, fizikališu, ja odem, riljam bašte u okolnim selima, kad kome zatreba i tako. Dovijamo se.
Sinovi su završili fakultet, obojica, nego šta, kad nisam mogao ja da se školujem, školovao sam njih. Zašto se nisam školovao? Odrastao sam u domu za nezbrinutu decu, eto zato se nisam školovao dalje od srednje škole.
Ne, nemam, nikog svog, a ni moja žena. Sami smo stekli sve u ovom stanu što vidiš, ustvari više i ne vidiš, jer više nemamo ništa. Jeste, sve je odnela poplava.
Kako zašto nisam ljut i nezadovoljan, a više nemam ništa?
Na koga treba da se ljutim? Na HAARP, prirodu, Boga, vladu, državu? Na sve zajedno?
A kako bih ja iskusio sve to što se desilo, naučio lekciju, životnu, eeej.
Ma jeste sirena svirala, ova na krovu naše zgrade, onako, potmulo, jedva, mjaukala više, kao i onda kad je bilo bombardovanje.
Ja nisam ni spavao. Ušinula me leđa od zadnjeg riljanja pa sam sedeo na terasi. Kao što vidiš, stan nam je na prvom spratu.
Bacim pogled preko terase i vidim voda nadire, al’ ne vidim odakle dolazi, kao sa svih strana da stiže, huči, kovitla. Nebo se tek zasivelo, zora će.
Viknem ženu i sinove;
– Ustaj, potop je. Oni bunovni, skočili, pitaju u glas, kakav potop, šta pričaš, sanjaš!
-Ma ne sanjam ja, jadna vam majka. Pogledajte preko terase, uverite se i sami!
-Voda je stigla do pola prvog sprata, reče moj stariji sin, koji je u mahu bio i vratio se sa terase.
Izađem ja opet na terasu i vidim, pliva jedan muškarac, mislim, nosi ga voda, malo dalje još jednu ženu nosi voda. Ona, raširila ruke, leži, licem okrenuta vodi. Bi mi muka. Vratim se u sobu, pitam, šta ćemo sad? Čujemo, strka ispred stana, otvorimo vrata, komšije sa prvog sprata trče gore, uz stepenice i viču, sklanjajte se, spasavajte se!
I tako. Sve ostalo znaš. Čitao si novine, gledao si vesti.
I sam si novinar, jasno ti je, sve, samo ti nije jasno zašto nisam ljut, besan, što ne ujedam, i kako to da je dobro sve ovo što nas je snašlo?
Ne, nisam se evakuisao. Ostao sam kod komšije, u stanu na potkrovlju. Doturili mi vodu i po jedan hleb, dva puta, hvala im. Jesu, pomogli su.
Moja žena i sinovi su se evakuisali. Ja im naredio. Jeste, naredio sam im. Samo njih imam, nek su oni na sigurnom.
Posle saznam, sinovi pomagali da se ljudi evakuišu. Kome? Rusima su pomagali. Bili im vodiči. Znaju grad ko svoj džep, a i obojica znaju ruski jezik.
Engleski? Znaju i engleski, ovaj mlađi, zna i nemački. Kako zna? Studirao, neke sam učio. Ide mu to, talentovan je za strane jezike. Kako se nije zaposlio? Kome treba školovan kadar kad se svi lepo snalaze i sa kursom. A i ko zna da imaš samo kurs, ko te pita danas za diplomu. Odakle si ti kad ne znaš da ovde para vrti gde burgija neće. A ja, para nikad nisam imao dovoljno, a tek za bacanje…
Ovaj stariji pitaš, šta je on studirao? Elektrotehniku. Ne, nisu išli u vojsku. U koju vojsku kad je ukinuta? Ono, bilo bi bolje, da se još više očeliče, ali, eto. Nije se dalo. Neko je bio pametan i odlučio da ukine vojsku, jer, mi smo kao, sad svi pacifisti.
A to, što ne rade, nemaju posao, e to ti je duga priča.
Kome treba mlad čovek koji govori 4 jezika, a završio je i krojački zanat? Zašto je završio i zanat? Da se osposobi da zna da radi nešto i rukama, zlu ne trebalo. Nema mašinu jer nismo imali para da mu je kupimo da bi mogao da bar šije nešto, kod kuće.
Čak i da je ima, ko danas šije pitam ja tebe? Sve imaš da kupiš kod Kineza i to po cenama za svačiji džep. Da Bog poživi Kineze. Da ih nije ovaj narod bi išao i go i bos.
Jeste, pričam ti omlađem sinu, a ovaj stariji, on je inženjer, elektrotehnike. On je završio i za električara, za svaki slučaj. Ne, nema posla ni za njega. Struje ima u svim, čak i zabitim selima u našoj zemlji.
Nema kažeš, ima još sela na Pešteru koja nemaju struju? Nisam znao.
Nismo živeli loše. Kako, pitaš, svi bez stalnog posla, bez para, osim što zaradimo tu i tamo, gde nađemo šta god da odradimo?
Nismo besni. Ne jedemo file minjon, ne pušimo, ne idemo u bioskop i po kafanama, ne oblačimo se u buticima, račune smo plaćali redovno. Ja sam moju decu vaspitao da plate prvo Bogu božje, a caru carevo, a onda ono što pretekne, ostane nama pa delimo. Po prioritetu.
I šta kažeš gos’n novinar, nije ti jasno zašto će sad da mi bude bolje posle ovih poplava i zašto kažem da je dobro i da ih je bilo?
Zato gos’n novinar što ćemo tek sad da zapnemo da radimo svi. I moji sinovi i ja. Treba sve ovo što vidiš da operemo, bacimo, okrečimo, pa da kupimo sve iz početka, jedno po jedno, da se opet skućimo. Za početak, jedan rešo. Dosta. Ako dođe struja moja žena je doktor nauka za kuvanje i domaćinsko spremanje. Ume ona da od dva jaja napravi pet.
Na kraju krajeva, ne mora ni da jedemo mnogo. Za ovih poslednjih pet godina sam se ugojio, a nemam pojma od čega, kažu od stresa, taman će dobro da mi dođe da skinem višak kilograma. A i nije zdravo da se mnogo jede. Znaš da čovek može, a kad treba i mora, da izdrži gladan 40 dana?
Kako ne znaš? Nisi čuo za doktora Brojsa? Dobro, nije baš bio doktor, ali ga ljudi prozvali doktorom jer je gladovanjem izlečio mngo ljudi od najtežih bolesti.
Kad mogu i bolesni da gladuju, gladovaćemo i mi, ako bude zapelo, a kako vidim, hoće.
Od čega ćemo da kupimo rešo kad nemamo ni pos’o ni pare, pitaš?
Ima da radimo od jutra do sutra, bez predaha.
Nema odmora dok traje obnova.
A i na radnu akciju ću da ih pošaljem, kad počnu radne akcije, a čujem da hoće. Nek idu nek steknu još obrazovanja i nek se nauče još koječemu. Od viška glava ne boli.
Nek budu korisni i zajednici. Nek vrate to što su se fraj školovali.
Kako fraj? Pa obojica su bili redovni đaci i studenti, znači, na budžetu, a to što sam se ja naplaćao pribora i ostalog pratećeg, e to se ne računa. Računa se samo ono što je država uložila u školovanje, a to nije mala stavka kad se poredi njihovo i naše učešće.
Tako kažu ovi što umeju da računaju, odozgo.
Ne razumeš zašto sam zadovoljan što su bile ove poplave?
E stvarno ti se čudim gos’n novinar, obrazovan čovek, a ne kapira očigledne stvari.
A kako bih ja imao priliku da vidim poplavu uživo, pa ljude koje bujica nosi, pa da čujem tišinu u potopljenom pustom gradu, da vidim amfibije na delu, da dobijem lebac na kanapče, da čujem kako ljudi viču u pomoć, da osetim i bes i nemoć u istom trenutku jer ne mogu da im pomognem, em ih ne vidim, em je voda dubine preko 2m, em ne znam ni odakle glasovi dopiru?
Kako bih znao gos’n novinar da mi je ovaj život koji imam najvažniji od svega što sam stek’o? Šta ima veze što me stigla ona Jevrejska; da Bog da imao, pa nemao!
Kako bih saznao da je ovaj moj život, život ljudi u mojem gradu, život moje dece i neke druge dece najvažniji mojoj državi i da se svim silama trude da nas spasu od pogroma prirode, da nije bilo poplave?
Šta ću ako mi ne pomognu, sad, posle? Ko? Jel država gos’n novinar?
A da tebe pitam ja nešto, može?
A jel mi do sad pomagala država? Jel mi možda ona kupila stan, odškolovala decu, mislim učestvovala u onom, kažu, manjem delu, neophodnih sredstava za školovanje đaka? Jel me država ‘lebom rani od kad sam ostao bez posla? Jel mi ona plaća računa?
A jel država napravila sve one nasipe koji su trebali da do poplava ne dođe? Jel uložila možda u održavanje i čišćenje rečnih korita i vododerina koje su neophodne kad bujice krenu? A nije li možda pojela sve pare koje su se od gladnih usta, moje dece i neke druge dece, i svih ljudi u državi odvajali od PDV-a i ostalih prireza i poreza i nameta na vilajet da bi sve to funkcionisalo, ako Bog da, ako zatreba, ili ti zlu ne trebalo? A kao što i sam znaš, zatrebalo je.
E vidiš gos’n novinar, ako i jeste, ja videh svojim očima koliko je.
Kažeš nije država nego vlada, političari koje smo mi birali.
E pa da ti ja kažem gos’n novinar pa da se lepo rastanemo k’o ljudi. Raspričah se ja više no što sam i mislio i želeo, a i ti, nije da nisi bio radoznao.
Državu, vladu, čine ljudi ili neljudi.
E zato sam ja naučio dosta od ove poplave gos’n novinar, a posebno utvrdio onu staru; U se i u svoje kljuse.
Kakvi su mi planovi, pitaš?
Nemam više planova gos’n novinar, jer, ova poplava, ova država, me naučila da, čovek snuje, a Bog određuje, kako kažu naši stari.
Ja ću od sad da maštam, da sanjam, da zamišljam da živim u izobilju i blagostanju u uređenoj državi, u divnom okruženju, u slozi i ljubavi, u raju. Ko zna, možda mi se snovi i ostvare za života. A što ću da radim, sve u šesnaest, a nezaposlen sam. Ima da radim k’o da ću sto godina da živim, a ima da živim, k’o da ću sutra da umrem.
Doduše, imam jedan plan, a to je da nateram ovog mog sina, inženjera da izuči za keramičara. Možda mu se posreći, pa se i zaposli, a možda i daleko dogura.