Zadnja vremena ili tako je govorila baba Stanojka

Čitajući  dosta mojih tekstova, imali ste prilike da se susretnete sa čestim navođenjem reči moje babe, Stanojke.
Ona je bila nepismena žena, rođena početkom dvadesetog veka, 1903. godine, u selu Azanja, kao četvrto dete svojih roditelja, Raje i Grozdane, koja je  umrla nju rađajući.

Odrastala je uz dve sestre i brata. Iako najmlađa, nije bila pošteđena ni jednog posla čim je dovoljno stasala da i ona svojim radom pridonese domaćinstvu  kojim je njen otac, čvrstom rukom  rukovodio, a maćeha zapovedala.

Udali su je roditelji, sa sedamnaest godina za momka odraslog u prestonici. On, muž moje bake Stane, a moj deda, Tihomir, bio je  sin, onda se govorilo jedinac, iako je imao i sestru, koja je nažalost, umrla u prvoj godini braka.

 Život nije mazio moju babu.  Ako ste možda i mislili da je bilo lakše živeti u kraljevini, o toj temi bismo mogli da pričamo i pišemo u posebnom tekstu, ali, nije.
Kako bilo, ispekla je moja baba životnog znanja i mudrosti za dva nečija života, a nekmoli za svoj jedan, od, samo, 82 leta.

Da je, kojom srećom po mene, a i mnoge, živa moja baba Stanojka, rekla bi sigurno da su stigla zadnja vremena. Inače, svaki put, kad bi se desilo nešto van normalnog, imala je običaj da kaže; Dolaze zadnja vremena.

Ja, mala devojčica,  devojka, onda, pitala bih je šta su to zadnja vremena?

Govorila je, da je to kad omraz dođe među braću i sestre, kad sit gladnom ne veruje, kad država narod zamlaćuje i govori da je dobro, a narod ima sve manje leba da kupi, kad boleštine razne haraju i samo bogati pretiču, kad muž ženu ko marvu tretira, kad žena muža ič ne zarezuje, kad deca zaborave ruku koja ih je hranila, držala i na put izvela, kad se mlado za starog udaje, a staro mladost kupuje, kad se krade na malo, a stigne do velikog, kad zakoni za kralja ne važe, kad ne znaš ni ko kosi, a ko vodu nosi..
Znala je ona da rasprede o svemu ponaosob od svega što sam nabrojala, samo ako bih je podstakla. Nije se pravila pametna. Ona je to bila, prirodno, rođenjem i životnim iskustvom.
Nije da ga nije imala. Trebalo je othraniti i na put izvesti šestoro dece, od kojih je najmlađe imalo 5 godina, a najstarije 15, dok je ona, sama, ostala udovica u svojoj tridesetdevetoj godini, hladne, januarske zime u okupiranom Beogradu 1942. godine.

Koliko god nekome bilo čudno, ne daj Bože smešno, to što često citiram moju babu Stanojku, ne odustajem od toga jer, mudrost dolazi s godinama, kažu, a učiš i saznaješ dok si živ.

Ne mogu, baš upravo stoga, da se ne setim svih njenih opažanja, vezanih za život i sva dešavanja tokom istog, jer se mnogo tog, po svemu sudeći, ponavlja, ili nastavlja.

Jesmo li dosegli, već, to zadnje vreme, ako znamo da svega od onog o čemu je govorila moja baba Stanojka danas ima na pretek, a i mnogo više od tog?

Da li se kosti mnogih umnih ljudi, koji su živeli na ovoj planeti, prevrću od muke zbog svega  onog ružnog o čemu su pričali, upozoravali, a o šta smo se svi, manje ili više, kroz istoriju oglušili?

Da li je čovek zbilja, najgore živinče, kako je govorila moja baba Stanojka, pa čini sve što čini, zaboravljajući pri tom da sve ima svoj kraj?

Pitanja i nedoumice u svima nama, u meni, svakodnevo, dok teče vreme.

Optimizam je moje opredeljenje koje me je i održalo do sad, ali sa velikom borbom protiv strahova i neizvesnosti u  ovim poslednjim godinama.

Šta ostavljamo deci iza sebe, osim ogromnih, materijalnih, evidentno enormnih dugova, planetu na kojoj živimo, a koja štekće pod težinom svakojakog otpada, vodom koje ima sve manje, vazduhom koji lagano nestaje i ljudima koji polako, ali sasvim sigurno, gube ljudskost.

Eh draga moja staramajko, zadnja vremena o kojima si mi pričala traju i dalje, a sve govori da će u njima živeti i unuci mojih unuka, jer, čovek je, pravo si govorila, najgore živinče.