Samo jedan od razloga zašto volim Cigane i moju baku Elenu / Postoje ljudi na koje ličim (3)

Bila su to vremena kasnih šesdesetih onog veka. Jedno od veoma omiljenih mesta, igranki, koje su važile za kulturne i mirne, što je bilo veoma važno, bila je igranka na Mašincu, kako smo svi zvali igranke koje su se organizovale u holu Mašinskog fakulteta u Beogradu.
Volela sam to mesto i zbog tog što je onda svirala grupa “Amigos”, a njihovo izvođenje ondašnje muzike mi se veoma dopadalo, a i zato što su devojke, često, imale slobodan ulaz, a to je značilo da nisu plaćale kartu. Mojim drugaricama iz škole, a i meni, to je itekako značilo jer smo, kao i svi srednjoškolci, imali ograničen džeparac.
Sećam se da sam uglavnom stajala negde blizu podijuma na kojem su svirali “Amigosi” i pevala pesme sve vreme, zajedno sa njima. Sećam se da me je njihov vođa benda zvao da pevam zajedno sa njima, ali sam ja to uredno odbijala. Eh te mlade godine, kad si pun kompleksa i nesigurnosti u sebe i straha usađenog vaspitanjem i mišljenjem okoline. Kada si više brinuo o drugima, a najmanje o svojim snovima. Bar je kod mene to bio slučaj.
Sećam se da sam par puta i pevala zajedno sa “Amigosima” onda poznatu pesmu “Those were the days my friend”, koju sam sama, slobodno prepevala, na srpski jezik.
Sećam se da sam bila nagrađena burnim aplauzima, ali sećam se i da sam uglavnom stajala i slušala muziku, tačnije, skoro niko me od mladića nije birao za igru.
Dok su se moje drugarice sjajno zabavljale, igrale neprestano, ja sam uglavnom stajala pored bine, ili pored nekog od onih velikih stubova kojih je bilo u holu, čekajući da mi se one pridruže posle igre.
Razmišljala sam, ne odbijam li ja svojim držanjem mladiće od sebe? Nisam li suviše elegantno obučena? Ruku na srce, oblačila sam se i lepo i moderno, zahvaljujući mojoj mami koja mi je donosila lepe stvari za oblačenje iz Austrije, a kasnije i iz Nemačke, gde je radila.
Pouzdano znam da nikad i slovima nikad, nisam bila uobražerna. Smatrala sam da nemam zbog čega da to i budem tim pre, što sam onda ljude vrednovala, a i sad, isključivo po karakternim osobinama. Delila sam ih na dobre i loše ljude i to je bila jedina podela sa kojom sam odrastala i koja se u mojoj porodici upražnjavala.
To je bilo jedno uobičajeno veče na igranci na Mašincu. Bila sam u pratnji svojih drugarica Smiljke, Milice i Ljiljane.  Mi smo bile već poznati četverac. One su po dolasku veoma brzo pronašle partnere, tačnije, bile birane za igru dok sam ja i dalje stajala iza stuba, pevušeći pesme i cupkajući u ritmu istih.
Po završetku jedne pesme objavili su pauzu. Stajala sam oslonjena na stub i nehotice čula glas svoje drugarice Smiljke iza stuba. Pričala je sa mladićem sa kojim je igrala to veče sve vreme. Nisam imala nameru da prisluškujem njihov razgovor i odlučila sam da odem da kupim sebi jednu Pepsi colu, ali zaustavilo me je pitanje mladića koji je razgovarao sa Smiljkom.
– Zašto se družiš sa onom Cigankom?
– Kojom Cigankom, uzvratila je pitanjem Smiljka?
– Onom koja se oblači kao da je sišla sa naslovne stranice “Burde”, odgovorio je mladić. Nije mi samo jasno odakle joj pare za to, nastavljao je? Mora da se kurva.
– Jel ti to misliš na Olju, devojku koja je danas u narandžastoj, svilenoj mini haljini, upitala ga je Smiljka?
– Na nju, baš na nju, resko je uzvratio mladić. Ti i tvoje drugarice ste fine i ne shvatam kako možete da se družite sa Ciganima.
-Grešiš, strašno grešiš. Olja nije Ciganka. Često u vezi sa tim mnogi pogreše, ali ona nikad nikome to ne zamera. Jedino joj bude žao, jer shvata da su pravi Cigani u još goroj situaciji od nje, čula sam glas svoje drugarice.
– Odoh kući Smiljka. Umorna sam.Uživajte vas tri. Vidimo se u ponedeljak u školi, obratila sam se svojoj drugarici, pojavivši se iza stuba.
Mladić koji je stajao sa njom prebledeo je ugledavši me.
Vozeći se autobusom kući i razmišljajući o rečima koje sam prvo nehotice, a zatim namerno prisluškivala, nisam mogla da ne budem tužna. Neka saznanja koje čovek doživi u svom životu znaju da zabole. Mene je bolelo saznanje da se pojedini ljudi, čak dosta njih, ne udubljuju dalje od boje kože npr.
Shvatila sam da sam godinama  bivala obeležena i ne znajući, a sumnjala sam.
Nikada ne objašnjavam nikome ništa, osim ako me ne pitaju. Zato nisam nikad ni negirala da nisam Ciganka. Smatrala sam da su i Cigani ljudi, kao što sam i ja. I kao što već rekoh, ljude sam delila samo i isključivo na dobre i loše, ali sam itekako na svojoj koži osetila diskriminaciju po boji kože više puta u svom životu.
Ove tri priče su najupečatljivi trenuci, scene koje sam podelila sa vama i kao i uvek Ciganima u čast.
Eh da, da ipak razjasnim, malo.

Moja baka po ocu, Elena, Jelena, kako su je vlasti u ondašnjoj socijalističkoj državi pokrstile, je iz Grčke, iz pograničnog mesta Evzoni, odakle se, između ostalih,  regrutuju vojnici za čuvenu evzonsku gardu koja čuva stražu ispred  Groba neznanog junaka i predsedničke rezidencije, na trgu Sintagma u Atini. U mestu Evzoni, kažu,  rastu Grci najviši rastom, visoki i  tamnoputi, a lepi, za pamćenje.
Baš ovim rečima je opisala vodičkinja, Grkinja iz Atine, ljude iz ovog mesta, jedne godine kada sam bila u poseti Atini i dok smo obilazili Sintagmu.
Kao da je gledala u moju baku Elenu kad je o tome pričala.
Dok sam odrastala, moja mama je veoma često govorila da ja najviše ličim na svoju baku Elenu.

Leave a Reply

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *