Pretraga

Ljudske predrasude / Postoje ljudi na koje ličim (2)

Bilo mi je šesnaest godina i prvi put sam došla sama u Beč, međumesnim vozom iz malog mesta
St. Andre-Wörden, gde je stanovala moja mama dok je radila u Austriji. Odlučila sam da idem u poznatu bečku, trgovačku ulicu Marijahilfer strasse da kupim neke porcelanske figure pasa koje sam videla u izlogu dok smo se šetali i razgledali Beč jedne od ranijih nedjelja.
Bila sam na letnjem raspustu. Leto je bilo toplo, ali ne i onako žarko kako je znalo da bude kod nas, u Jugoslaviji, zemlji u kojoj sam onda živela.
Lako sam pronašla radnju i kupila željene figurice posle čega sam odlučila da malo procunjam i da razgledam Beč. Sećam se da sam tog dana išla da vidim prvi put Belvedere palatu. Zanesena lepotom i uređenošću svega oko sebe u jednom momentu sam shvatila da sam izgubila orijentaciju, a valjalo mi je da se lagano uputim na železničku stanicu Franz Josef.
Ogledala sam se oko sebe tražeći pogledom tramvajske žice, koje bi mi bile neki putokaz do stanice istog. Nije ih bilo.
Već pomalo uznemirena krajičkom oka spazila sam policajca na ulici. Prišla sam mu lagano sa namerom da ga pitam gde sam. On me je ugledao dok sam mu prilazila i odmeravao me od glave do pete. Nije mi se dopalo kako me gleda.
Bila sam preplanula od sunca i odevena sasvim pristojno, shodno kako mojim godinama tako i ondašnjim modnim trendovima.
Na sebi sam imala super mini haljinu košuljicu ljubičaste boje, na nogama ravne, lakovane Spenser cipele, oko ramena malu, lakovanu tašnu koja je visila na “zlatnom” dugačkom lancu. Imala sam dugu, do ispod struka, izrazito crnu kosu, koja se kovrdžala na krajevima. Bila sam našminkana diskretno.
U ono vreme nisam koristila ruž. Samo bih svoje usne namazala crvenom grožđanom masti u stiku, što bi ima dalo, svež, sjajan izgled.
Bila sam u godinama kada sam imala kompleks dužine nosa i niko, ali baš niko, nikad nije imao šanse da me ubedi u mogućnost da sam bila lepa i zgodna. Sad, sa ove distance, znam da jesam.
Skinula sam svoje naočari za sunce i oslovila policajca.
-Molim vas, budite ljubazni i recite mi kako mogu doći do tramvaja koji vozi za železničku stanicu Franz Josef, upitala sam ga najbolje što sam umela na mom, onda početničkom nemačkom jeziku? Nasmejao se nekim sarkastičnim osmehom zatvorenih usana i umesto odgovoroa me upitao.
– Odakle si?
– Iz Jugoslavije, odgovorila sam mu smireno, ali sećam se, prkosno sam podigla glavu.
– Radiš ovde, u Beču, usledilo je drugo pitanje?
-Ne, ne radim. Na raspustu sam.
– A gde stanuješ, koga imaš ovde?
– Moja mama radi ovde, u Austriji, rekla sam. Stanujem kod nje, u mestu St. Andre- Wörden.
– Znači, ideš vozom u pravcu Tulna.
– Tako je, odgovorila sam i čekala da mi najzad da odgovor na moje pitanje ali…
– Ti si jedna lepa Ciganka, progovorio je policajac uz jedan razvučen, sarkastičan osmeh.
– Nisam Ciganka, ali sam srcem uz njih, uzvratila sam mu, okrenula se i otišla ni ne pogledavši ga više.
Tog dana setila sam se svog trećeg razreda osnovne škole i svih mojih drugara Cigana ponovo sa velikom tugom, a put do tramvajske stanice, linije tramvaja koji mi je trebao pronašla sam sama.
Možda zbog prkosa koji sam nosila u sebi dugo tog dana, a i kasnije.

Leave a Reply