Mnogi kažu da je lični blog i lični dnevnik. Nikad nisam vodila dnevnik, ali evo me gde sam odlučila da kad je već tako, bar onda kad imam o čemu da razgovaram sa sobom samom, ili sa onima koji ovo žele da čitaju, ponešto i zabeležim od svakodnevnih dešavanja, kojih ima, još kako. Mislim da može da bude mnogo dobrog od tog i za mene, ali i za druge. Bude ljudima, čoveku, meni, lakše kad se izjada, otvori, nekom ako ima, a ja imam na svu sreću i ovo moje blogče da u njemu pišem i ono što mi je na duši, u krajnjem slučaju.
Moja jutra počinju na za mene lep način, prvo limunadom, a odmah za njom kafom, koju ja zovem budilnik kafa. Dok ispijam tu moju jutarnju kafu, sama u tišini, volim da čitam, između ostalog i tekstove sa blogova, kako sa onih čiji sam pratilac, tako i sa drugih. Često ostavim i svoje komentare, moje pisane tragove, da sam bila, pročitala tekst, posebno ako me se vrlo dojmilo to što sam pročitala, što je i danas bio slučaj. Naravno, volim da saznam i odgovor, reakciju na „komentar“, tj. moje izneto razmišljanje, ukoliko ga ima. Čemu služe komentari na blogovima, ako ne upravo za to.
Ali..
Ponekad imam utisak da me ljudi ne razumeju na pravi način. Šta je to moj pravi način, upitaće se, možda, neko?
Verovali ili ne, moj pravi način je upravo to što kažem, ili napišem u pravom, izvornom obliku. Znači, nema ničeg „između redova“. Sve „između redova“ je projekcija onog koji čita, viđenje mojih misli na njegov način, a koji da sam htela, ja bih rekla i sama.
Shvatam da se mnogima ne dopadne istina. Dešava se i meni samoj. Ali, kad se tako nešto i desi, pokušavam da proniknem u sebe samu, zbog čega me je to, nešto, dotaklo na način na koji jeste? Zašto sam nešto doživela, razumela, na način kojim pisac nije hteo to da kaže?
Jasno je meni da, koliko je ljudi toliko je ćudi, te da svako ima pravo i da razume stvari onako kako on misli da jesu, no često to i nije baš tako.
Ponekad poželim da ljudima objasnim šta sam najiskrenije mislila kad sam nešto napisala, u vidu nekog komentara na nečijem blogu, ili nečijem statusu na društvenoj mreži FB, a onda, uhvatim sebe da bih, objašnjavajući moj poriv, moju iskrenost, izazvala kontra efekat, jer, kažu, ko se pravda sam sebe optužuje.
Kako onda da objasniš ljudima, onima do kojih ti je stalo, da puno puta nisu najjasnije razumeli tvoje reči, ili bar, nisu ih razumeli na pravi, tvoj način.
Neretko, iznenadim se kako to da im ne padne na pamet da sam možda htela da kažem baš to što i jesam, umesto onog što su sami zaključili?
Neko će reći, pa baš te briga!
Mene jeste briga, jer mi je stalo do toga da budem shvaćena na ispravan način, a ne da se moje reči izvlače iz konteksta, ili shvate drugačije no što su napisane ili izrečene.
Mišljenja sam da je jedini način da se dobro razumemo da razmenimo razmišljanja na temu, sa ciljem da se izbegnu nedoumice kao i stvaranje pretpostavki. Pretpostavke mogu da nas zavedu i odvedu u potpuno pogrešnom pravcu zaključivanja.
Zato, ako mi nešto nije jasno, pitam.
Ipak, mnogo puta mi se desilo da i kad pitam dobijem odgovor u stilu, da bi to trebalo da mi bude jasno. A kako da mi nešto vezano za nekog bude jasno, ako ja nisam on-a?
Ni rođena majka ne poznaje svoje sopstveno dete 100%. Kako ću ja da znam bilo kog drugog?
Onda, ako mi se i desi saznanje da moje reči nisu shvaćene onako kako sam mislila da treba, uglavnom, tražim u sebi razumevanje za tu osobu, posebno ako je reagovala gardom, što meni nikad nije cilj da izazovem.
Nisam iz priče da „spuštam“ ljudima. Naprotiv. Često sam surovo iskrena, mnogo puta i na svoju štetu, ali, teško je odviknuti se od naučenog, a mene su učili da uvek, govorim samo istinu, svakako, uvek i na lep, kulturan način.
Koliko u tome uspevam, ne znam. Znam samo da se rastužim ako me ne razumeju na način na koji sam to želela da bude.
E sad, šta je tu je. Život ide dalje. Neko odluči da se naljuti i da mi uzvrati ignorancijom, neko pređe preko tog.
Sama pak, produžim dalje sa novom, naučenom lekcijom, kao što je i ova danas bila. Ne treba baš uvek da ostavim trag da sam bila negde, videla, pročitala, jer, čak i kad to uradim, kao i uvek, iskreno, iz duše, može se desiti da se ne razume na taj način.
Moja baba Stanojka bi rekla mnogo strože ovo od mene; Ne treba da budem u svakoj čorbi mirođija, (čak i kad mi se čorba dopadne)!
Ovo u zagradi sam sama dodala.
Na kraju, možda sam i sama pogrešno protumačila odgovor?
Odoh dalje jer život ne čeka. Ovo je bilo i već je prošlo.