Nisam sebi nikada do sad postavila pitanje: Šta bi vratila da možeš? Samo iz jednog jednostavnog razloga, znam da je nemoguće vratiti ono što je prošlo, uticati na već završeno, okončano, te stoga smatram da ne treba zamarati mozak i trošiti energiju na misli ŠBBKBB, šta bi bilo kad bi bilo, ili ti da je bilo.
Međutim, kad bih stvarno mogla da vratim vreme u nazad, mislim da bih se ladno vratila u školsku klupu, nije važno koju, samo da učim, stalno, neprekidno.
Mnogo volim da učim, a kad biste me pitali šta najviše, rekla bih vam strane jezike, književnost, pisanje uopšte i sve vezano za izučavanje iz te oblasti. Mada, volim ja da učim i ostale stvari jer je moja radoznalost, jednom rekoh, vrlo razuđena i šarolika. Možda je baš iz tog razloga ovaj moj blog i dobio ovakvo ime, jer ono najpribližnije određuje moja interesovanja.
Kad vratim film unazad, shvatim da sam stalno, posle završetka školovanja nešto učila.
Tako sam, svojevremeno, završila tromesečni kurs slepog kucanja. Koristilo mi je to znanje, posebno kasnije, a i sad, kad kucam bilo šta jer to dosta brzo radim.
Jednom me je devojka, sa kojom sam igrala Slagalicu, preko neta, „napljuvala“ jer nije verovala da mogu tako brzo da kucam!! A i da znam 😉 Mislila je da koristim „ludaču“. Pojma nisam imala ni onda, a ni sad, šta je to??
Između ostalog, da bih usavršila svoje samouko znanje iz šivenja, lepo završim i kurs krojenja i šivenja, ni manje ni više, od 6 meseci trajanja. Sve uz rad, porodicu, obaveze.
Kasnije sam shvatila da nema ništa od dobre komunikacije preko neta i snalaženja sa kompjuterom i svim uz to vezanim ako ne znam engleski jezik. Pogađate, završila sam tri kursa engleskog jezika.
Nedavno, ima tome evo već više od godine, završila sam prvi stepen kursa nemačkog jezika jer sam htela, da svoje samouko znanje unapredim i dovedem u neki pristojan nivo, bez obzira na činjenicu da se sasvim dobro služim dugi niz godina tim jezikom.
E sad, da ne biste kojim slučajem pomislili da se hvalim, mora da naglasim ponovo, ja jednostavno volim stalno nešto da učim.
Moj „mračni“ drug je znao da kaže da sam kao one dokone Amerikanke, koje ne znajući šta će sa sobom idu na raznorazne kurseve da ubiju dosadu.
Daleko od tog da je meni dosadno. Meni moja radoznalost i želja za znanjem ne daju mira. Već u glavi imam ideju kako bi bilo lepo da idem na kurs keramike, jer mi se to izuzetno dopada, a i kreativno je, s tim, što može da bude i vrlo korisno, ako se uzme u obzir da bih onda mogla sama da pravim raznorazne ukrase za svoju baštu.
Evo, imam i ovo moje, kako ga iz milošte zovem, blogče, gde mogu da izrazim putem pisane reči sva svoja nadahnuća vezana za pisanje i moju ljubav iz te oblasti, ali, ne lezi vraže, što bi rekli naši stari, rešim ja da upišem i on line kurs, ni manje ni više nego, kreativnog pisanja.
Čudila se, ne jedna, moja dobra drugarica u stilu, te šta če ti to, ti baš dobro pišeš, te nemoj da bacaš pare, sasvim dovoljno imaš znanja za pisanje bloga, ali, radoznalu, kakvu me Bog stvorio, onaj moj „unutrašnji faktor“ koji me jednostavno tera da stalno nešto učim je pobedio. I tako ti ja upišem taj kurs, tačnije osvojim ga, na neki način.
Profesor Darko Tadić, koji vodi on line kurseve iz više oblasti kreativnog pisanja, lepo raspisao „konkurs“ za priču na temu omiljene životinje, ali da se o njoj piše opisno, bez pominjanja o kojoj se životinji radi.
Mislim se, gde me nađe, jer, tema mi se izuzetno dopala, tim pre, što sam mislila da nisam baš dovoljno opisala mog ljubimca u jednom tekstu na blogu. Tako, sedoh, napisah tekst na zadatu temu i osvojih nagradu. Eh da i to treba reći, moju prvu nagradu preko neta, pa mi je samim tim veoma važna i draga.
Ma sve su se kockice složile upravo onako kako je i trebalo i tako ja postadoh polaznik on line kursa kreativnog pisanja.
Nisam znala ni koliko to traje ni koliko bi, onako kulturno, sama trebala da znam meru da sve zadatke obavim na vreme, jer, u toku tog mog učenja, umela sam mnogo da okasnim sa izradom zadataka.
Moji dobri prijatelji, koji ovo budu čitali, znaće prave razloge za to, ali ipak, nije sad da sam bila „neposlušna“ ili nepažljiva, ali da sam bila spora, jesam. Na žalost, drugačije nisam mogla.
Dešavalo se da jednostavno u datom trenutku ne ukapiram zadatak i onda bih ga „varila“ par dana dok mi, kao Arhimedu ne bi sinula ideja šta je pisac hteo da kaže, tj. šta ustvari treba da uradim. Bilo me je i stid da pitam profesora Tadića, da mi konkretno kaže, onako, kao malom detetu kad se kaže, uradi to i to. Jer, treba li matoroj koki neko da objašnjava gde da kljuca da bi napunila stomak?
Ipak, ako računam godine koje su prošle kad sam ja završila školu, a potrebno je itekako dobro predznanje, onda ćete možda i shvatiti da radionica kreativnog pisanja i nije baš, mačji kašalj, iako će oni koji su je završili reći da jeste. Pa sve je lako kad se završi i nauči. Još nešto, veoma važno je i to, da ja svaki zadatak shvatam vrlo ozbiljno i pomno pristupam njegovom rešavanju ili izradi.
Na svu sreću, profesor Tadić je imao izuzetno mnogo strpljenja za tu moju sporost. U jednom trenutku sam htela čak i da odustanem, a nikad nisam ostavljala neki posao nedovršenim, jer me je bilo stid zbog kašnjenja, međutim i tu je profesor Tadić odigrao ključnu ulogu jer, sećam se, rekao je; Taman posla, kakvo odustajanje, idemo dalje.
Tako, mic po mic, završih ja kurs kreativnog pisanja kod profesora Darka Tadića na čemu sam mu veoma zahvalna.
Pre svega jer je zaista imao živce ko lance sa mnom i strpljenje do neba.
Jesam li išta naučila, pitaće neko? O da, mnogo, ali i kako ono što sam već znala treba da primenim u daljem pisanju. Naravno, ukoliko odlučim da i dalje pišem.
Jesam li bila dobar „đak“?
Ne znam odgovor na ovo pitanje, ali sam sigurna da nisam bila loš 😉
Kako je jedna od lekcija bila vezana za poeziju, a mnogi kažu da moji „izleti“ u taj deo izražavanja meni nisu strani, čak ni loši, odlučila sam da se profesoru Tadiću zahvalim na jedan jedinstven način, da napišem pesmu posvećenu njemu i njegovom strpljenju vezanom za moje učenje kreativnog pisanja u njegovoj on line radionici.
Evo moje pesme zahvalnosti profesoru Darku Tadiću, za veliku posvećenost u radu sa polaznicima on line radionice kreativnog pisanja.
Hvala profesore
Započeh učenje sa mnogo volje,
sa željom da naučim ono što ne znam,
da naučim da pišem još bolje
i mnogo više kroz reči da dam.
Naučih dosta, od srca vam hvala.
Iako nisam baš hitra bila.
ponekad odgovore i nisam znala
a ponešto sam i zaboravila.
Šta mi je trebalo u letima ovim
da ponovo učim ko kad bejah dete?
Kolko da znate, da učim volim
eto, htedoh da me razumete.
Srdačan pozdrav dragi profesore,
izvin’te ako sam ostala duže.
pamtiću ove naše „razgovore“
naučene lekcije tome i služe.
Možda se sretnemo i uživo jednom
u društvu s’ nama i čašica neka
Ostajte zdravo u delanju svom.
I ja idem dalje jer život ne čeka.