Ne sećam se ko je rekao da su oni, koji su bili ili obišli hiljadu mesta, imali ispunjen život. Broj mesta koje sam obišla i u kojima sam bila je impozantan, trocifren, ali ima još do te hiljade. Sve se nešto mislim, nije li to zato što ja volim da se vraćam u mesta koja mi se sviđaju, koja na mene ostave poseban utisak, više puta, ali, u nedoumici sam.
Može li obilazak istih mesta da se broji u tu brojku od hiljadu? Ma znam da ne može, al’ bi sve, nekako volela da se i to računa 🙂
Kako god, prošle godine sam bila u Soko Banji i kako onda nisam to zabeležila primereno, reših da ove godine ispravim nepravdu, tim pre što mi je namera da postanem redovni posetilac iste.
Da, Soko Banja mi se dopada i kao i kod mnogih mesta, sela, varoši, gradova, koje sam videla, bila u njima ili ih obišla samo, ostavila je jedan samo svoj trag, koji me eto, tera, da joj se vraćam i vratim ponovo.
Soko Banja je mali grad, varošica, smeštena podno planine Ozren i sama je, upravo
zbog tog, sva u uzbrdicama i nizbrdicama koje su, dušu dale da šetaš, da povećaš ili obnoviš sopstvenu kondiciju.
Vazduh je kristalno čist i ima neki poseban miris. Samo mesto bi, kao i mnoga mesta u našoj zemlji, uostalom, moglo da bude mnogo uređenije, tim pre što je jedno od najpoznatijih banjskih lečilišta u nas, no, svakako ima jednu rustikalnu draž provincije koja mene privlači.
Ipak, ono što mi se posebno dopada u Soko Banji su ljudi. Nasmejani, ljubazni, otvoreni, spremni da pomognu, da se našale, a to je ovih poslednjih godina poprilična retkost u našoj sredini. No, da ja ne bih previše dužila volela bih da uživate i sami u ovim slikama Soko Banje koje je moja nevešta ruka ovekovečila ove godine.
Dogodine u maju, opet ćemo se družiti Soko Banja, njeni meštani i ja i opet ću nastaviti da obilazim sve ono što još nisam videla, a verujte mi na reč ima toga dosta.
