Ove godine smo ponovo bili u Sokobanji. Već sam nekoliko puta napomenula u svojim tekstovima na blogu da se rado vraćam mestima koja na mene ostave jak utisak. Nekad to bude zbog prirode, nekad to bude zbog ljudi. Sokobanja je mesto u koje se rado vraćam zbog oba razloga.
Neverovatno je koliko se mnogo tog promenilo za ovu „kratku“ godinu dana. Izniklo je veoma mnogo novih kuća na mestu gde su nekad bile stare kuće, iz nekih dalekih vremena čak, kuće koje su imale svoju istoriju i koje su uprkos svojoj starosti sačuvale neki svoj šarm i patinu neprolaznosti.
Iz straha da će, kad opet odem u Sokobanju mnoge od njenih starih kuća nestati ovog puta sam vredno slikala neke od tih starih spomenika prošlih vremena sa željom da ih sačuvam od zaborava.
U jednoj od tih starih kuća je umro i naš poznati pisac Stevan Sremac, za vreme svog boravka u Sokobanji.
Kada bi crepovi i cigle znali da pričaju, sigurna sam da bismo od ovih kuća koje još odolevaju danku civilizacije, ljudskom nemaru, pohlepi, ili težnji za boljim životom, ispričali mnogo lepih, tajnovitih, možda neverovatnih priča i ne samo nama za pamćenje, već za vremena i posle nas.
Mnoge ispisnice ovih kuća, kojih više nema, zamenile su nove, moderne i udobnije kuće, koje su donele, ili od kojih se tek očekuje neki boljitak.
.
Neke će možda i ostati, jer će se vlasnici možda odlučiti da ih konzerviraju i ostave kao znak sećanja na svoje pradedove od kojih su ih nasledili, a nekima će novo vreme i novo doba ugasiti prag.
A posle svake šetnje kroz Sokobanju sledi zasluženo osveženje na omiljenom mestu. Domaćinsko, za pamćenje, kao i predeli u okolini Sokobanje.