Ovih dana planiram da napišem jedan post na temu zdravlja usta i zuba i setih se da, kao uvod u to, sa Vama podelim jednu divnu pesmu nepoznatog francuskog autora iz davnih dana, bar tako su napisali svojevremeno u listu „Politika“ odakle sam i ja prepisala ovaj tekst i sačuvala ga. Da se podsetimo, ako je već znamo i da uživamo, ako pre nismo.
Osmeh ne staje ništa, a daje mnogo.
Obogaćuje onog koji ga prima, ne osiromašuje one što ga nude.
On traje samo tren, ali uspomena na njega nekad je večita.
Niko nije toliko bogat da ga se liši i niko toliko siromašan da ga ne
zaslužuje. Osmeh stvara sreću u domu, pomaže u poslu.
Vidljiv je znak prijateljstva, umornom biću daruje odmor…
Najobeshrabrenijima vraća hrabrost.
Osmeh se ne može ni kupiti, ni pozajmiti, ni ukrasti, jer vredi
samo u magnovenju kada se daje.
Ako ponekad sretnete lice koje više ne zna da se osmehne,
budite velikodušni, podarite mu svoj osmeh, jer nikome on
nije tako neophodan kao onome koji nije u stanju da ga drugima da.