Odoh u planine

Ukoliko bih se osvrnula na pojedina moja nekadašnja iskustva sa pohodima u planine moje ondašnje domovine, sve je obećavalo da ih nikad ne zavolim. Na planine mislim, jer, sankanje na obroncima Kopaonika završilo se u hladnoj, zaleđenoj Rasini.

Na Divčibarama sam upala u jednu rupu u snegu, do kuka, da mi je jedna noga, ostala pod pravim uglom na snežnoj površini, druga u toj, bunar rupi. Kako se iskobeljah, sa iscepanim pantalonama do struka, ni sad ne znam.

Sećam se, planinski drum, visina, vrh jelki kraj puta u nivou kolovozne trake, planina Romanija i nepogoda iz vedra neba, takva, da smo morali da se zaustavimo, jer je kiša bila toliko jaka da je brisači nisu mogli obrisati, grmelo je i sevale su munje kao da je došao sudnji dan, bilo je mračno kao u rogu, a bio je dan i mi, u faradejevom kavezu našeg renoa peglice, na putu ka Sarajevu. Tad sam se mislila; sad si me videla Romanijo i nikad više. Ko da voli planinu koja je takve ćudi da te u po bela dana časti takvim nezaboravnim “užitkom” u kojem su samo medvedi falili.

A tek Biokovo, mi klinci, željni avanture i naši pionirski predvodnici kršni momci sa Difa. Malo im bilo da nas nauče da plivamo, nego ajd, Biokovu u pohode. Penji se, na najviši vrh iznad Čaklji. Onda je to bilo seoce, južno od Podgore. Društvo nam pravili lokalni momci, dečaci. Jedan, Darko, dečak sa prelepim zelenim očima, bio je moj vodič. Ispreskakala sam više kamenih zidova , koji su bili ograde vinograda, nego ikad do tad, a i od tad. Umalo ne stadoh na jednu zmiju, koja se sunčala ispod jednog od njih. Na svu sreću, Darko je bio moja senka, čuvar i tako se popeh na tu biokovsku guduru, prva, od devojčica. Vredelo je. Pogled je bio nezaboravan kao što je i Darko, koji je najzaslužniji za tu moju prvu, pravu planinarsku avanturu ostao takođe nezaboravan.

Zaljubih se u Zlatibor, ima tome, kako vreme leti, već bezmalo 30 godina. Svako malo, čim mi se džepovi napune malo više, odem da “obiđem” obronke Zlatibora i da istražim i vidim sve ono što još nisam, a ima tog još dosta.

Suva Planina i selo Oreovac, nedaleko od Bele Palanke, na  njenim obroncima,  kad bi znali mogli bi priče da ispričaju o miru koji čovek oseti samo kad baci pogled na Trem. Bez prestanka bi mogli da orate, kako lokalni stanovnici kažu za pričanje, o lepoti jednog planinskog “budžaka” po imenu Propak, u koji se ulazi preskačući prirodnu ogradu od stena, a gde pukne livada šćućurena između visokih stenovitih gromada obraslih bilogoričnim stablima, dok se u travi livade rasprostrle šumske jagode, miomirisni čubar, majkina dušica i druge lekovite travke, al ove najviše mirišu, o Spomen česmi Ćunac, gde ti pogled bludi preko livada i nebo pukne u svom svome plavetnilu u zagrljaju sa planinskim visovima, o mestu zvanom Livađe, gde raste jedna od mnogih divljih trešanja čiji su plodovi slatki toliko da ti se usnice lepe jedna o drugu, a u obližnjem potoku daždevnjaci se skrivaju u velikom broju, o šumskoj, planinskoj stazi koja vodi ka selu Šljivovik i Šljivovićkom visu, gde se mogu videti paviti sa plavim cvetovima, poznati kao Clematis Jakmanii, obavijena o stabla ruja, cerića ili bukve..

Skrasih se ja, mirno, u jednom selu u ravnici. Čak i putovanje u njega zovem, putovanjem u mir. Džaba. Sanjam planine, a nisam planinar. Sanjam da odem i da vidim Goliju, Javor, Midžor, Staru palninu, Zlatar… Šta ću. Namamile me sve do jedne samo jednim bačenim pogledom na njih iz Ivanjice, Temske, puta ka Knjaževcu, sa Zlatarskog jezera.

Ne vredi i što me Romanija negostoljubivo upoznala i upozorila na nepredvidljive planinske ćudi. U meni i dalje opstaje želja da ih vidim i ispešačim bar, što više, jer, planinar da budem, sad, u mojim silaznim godinama, teško da mogu biti. Ipak, biljober, planinar pešak, zašto da ne.

Na samu pomisao da idem planini u pohode, proradi mi “centar za kardio vežbe”, a to je za zdravlje u celini dobro.

Nema zdravije rekreacije od pešačenja planinskim stazama.

Eto, imam u vidu da kad sledeći put odem u Soko Banju, potražim planinare iz lokalnog planinarskog društva i da pokušam da se dokopam vrha Rtnja.

    Jesam li vam već rekla da sam se čak bila zagrejala da idem da vidim Kilimandžaro?

Išle neke Dankinje, njih 8, drugarice, sve osmislile same i sprovele u delo sa lokalnim vodičima. Zapisale sve fotografski, ostavile deci i sebi u sećanje, a sve bile moje ispisnice, preko 60 leta.

Pa šta, kad su mogle i one što ne bih i ja, mislila sam se, kad sam pročitala reportažu o njihovom penjanju na Kilimandžaro?

E, ali setih se da ovde, u ovoj mojoj zemlji Srbiji ima još mnogo planina i planinica koje moja noga nije pohodila, a moje oči još videle nisu.

One gore, koje okrznuh samo pogledom, nek budu samo početak mojih novih avantura, a sve ima da ovekovečim jednim tekstom, koliko da se zna, da se nisam šalila.

Pa i ne šalim se, jer, kad donesem odluku, počnem da radim na njenom ostvarivanju.

Zato, planine, eto mene s lastama vama u pohode. Koja će biti prva, nek ostane tajna. Za sad.

Slike su preuzete sa Google pretraživača 🙂