Oči smaragdne boje

Imala je najlepše zelene oči na svetu. Nije im bilo ravne. Iskrile su su se svaki put od sreće i radosti kad bi me pogledala. Retko je bila ljuta. Čak i kad bi se to desilo, oči bi joj dobile izgled smaragdne Neretve, sa onim uzburkanim talasima na ušću Bune.

Najviše sam volela kad se nasmeje jer bi joj iz pogleda vrcale one sitne, nežne bodljice čempresa, a smeh se širio kao livada u proleće, nekim opojnim mirisom trave.

Svako popodne je sedela ispod krošnje stare dunje, rešavala ukršene reči i milovala nekim zamišljenim pogledom Melaniju i Srećka koji su u paprati i travi tražili nešto.

Volela je ta sparna, lepljiva, letnja popodneva. Vrućina joj nije nikada smetala. Najčešće bi obukla svoju smešnu, letnju haljinu na preklop, u kojoj je izgledala kao neočišćeni klip kukuruza, a opet, svaki put kad bi podigla ruku, jednu, pa drugu, da pomeri rukav, taj njen pokret ruku je podsećao na molitvu one velike bube bogomoljke koja je znala da se pred veče pojavi baš tu, na stablu dunje, pored nje.

Onako, iznebuha, znala je da kaže da bi bilo dobro da skuvamo sarmice od zelja, dok ga još ima, onako mladog, mekog i da nikako ne zaboravim da ostavim koji list, da ga ima, da još jednom skuva jagnjeću kapamu dok ima mladog luka.

Ponekad bih se nasmejala toj njenoj detinjoj crti i svežini mladosti koju je imala iako je odavno prevalila osamdesetu. U tim momentima me podsećala na olistali behar u našoj bašti u rano proleće jer je uvek i stalno oko sebe širila njegovu svežinu i sjaj, kao i ona njena, najmilija, bela ružica ispod prozora njene sobe, sa sitnim, kao žad listovima.

Nema više dunje. Uginula je posle više od pedeset godina od starosti i iznemoglosti.

Bela, sitna ružica, raste u drugom delu bašte  i svojim sitnim, zubastim, žad listovima, me seća na tople, smaragdne oči  moje  dobre, neponovljive majke.