Dalmacijo, željo..

Pričam, ovih dana sa jednom prijateljicom šta bi poželela u ovoj Novoj, 2015. godini? Ima li nečeg što joj se nije ostvarilo od želja, a želela bi da joj se ostvari u njoj?

U dahu je započela svoju priču, ispovest.

– Kažu da čovek ima milion želja, ali samo jednu kad se razboli. Takođe kažu, da je bunar želja nepresušan, što i jeste tačno, glede iskustva i mojih sećanja. Taman završimo sa ostvarenjem jedne želje, kad, evo je, stiže nova, potpuno drugačija, sveža. Jedna ostvarena želja odmah rađa novu.

Mnoge su mi se želje ispunile, neke i nisu, ali, verujem da ih nisam dovoljno snažno želela i očekivala.

Među nekim “starim” željama, evo, već godinama tinja jedna neostvarena, ukočena u samoj želji.

Imali smo prijatelje. Kažem imali, jer ne znam imamo li ih još. Znam samo da se nismo videli, sad već, dugih, 25 godina, četvrt veka. Skoro isto toliko dugo smo bili prijatelji.

Nismo prekinuli prijateljstvo, nikad. Rat je to uradio umesto nas. Onaj strašni, najgori, građanski, kad i brat bratu postane neprijatelj, a nekmoli prijatelj prijatelju.

Mi nismo ratovali između sebe, ali drugi su to uradili umesto nas.

Nama nikad nisu bila bitna naša opredeljenja bilo koje vrste. Istini za volju, nismo bili iste nacije i nismo se krstili istom rukom, ali to su bile jedine, nazovi razlike među nama.

Kad im je zatrebala krv, dali smo je. Kad im je zatrebala pomoć, pružili smo im.

Mi smo odlazili kod njih u leto, oni kod nas za prvomajske praznične dane i obavezno za doček Nove Godine. Mnogo puta su uživali u belini snežnog pokrivača u toj noći, jer, sneg je kod njih, onda, bio ređa pojava. Zato se pred doček svake Nove Godine intenzivno vraćaju sećanja na njih, na vreme koje je prošlo.

Imali smo decu istog uzrasta. Sin im je bio mlađi od naše ćerke šest meseci, a devojčica starija od našeg sina, isto toliko. Nosili su ista imena, po jednom kralju iz njihovih krajeva.

Sećam se da je ona, slatka mala devojčica sa kraljevskim imenom, naučila mog sina da kaže slovo Ž i slovo R.

On se, svakoga dana posebno radovao odlasku na plažu. Šetao bi dvorištem i neprestano, kao navijena ploča izgovarao; Idemo na mole, idemo na plazu.

 Onda je jednom ona odlučila da ga prekine rekavši mu da nije tako. Strogo gledajući ga rekla mu je; Idemo na morrre i idemo na plažžžu.

Moj mali dečko se postideo i zaćutao. Ćutao je i sve vreme dok smo pešačili do plaže, a onda je iznenada, ugledavši more u dahu izgovorio; Stigli smo na morrre, stigli smo na plažžžu, veselo poskakivajući. Bilo mu je tri godine.

Mora da je u svojoj maloj glavi uz put, dok smo išli ka plaži, a put je bio dugačak, vežbao i.. eto. Prelomio je preko jezika slova koja nije znao. Zahvaljujući njoj, maloj devojčici sa kraljevskim imenom.

Oni, naši prijatelji su živeli u Dalmaciji, mi u prestonici. Ipak, živeli smo u jednoj zemlji. Poštovali se, verujem i da smo se voleli. Bar mi smo njih voleli.

E baš mi oni nedostaju i to mnogo, svih ovih godina, posebno, pred doček Nove Godine.

O njima, skoro sve znam, iako se nismo videli. Trudila sam se da saznam, a i život se pobrine da ti podari informacije, onako, rekli bi slučajno, a nije.

Kada je počeo taj ogavni rat zvala sam ih telefonom ne bih li saznala jesu li dobro, treba li im što god?

Moja posestrima, kako smo se zvale, bi mi uvek “pokazivala” preko telefonske slušalice kako su dobro.

Raspuklim, gorkim glasom bi rekla; Slušaj kako smo dobro. Opet nas granatiraju od Benkovca.

Prošlo je mnogo vremena, a da ništa nisam znala o njima, a onda je stiglo jedno pismo iz jednog slavonskog grada. Ona je pisala o svemu, o strahovima, o brizi, o nemaštini. Eto, kaže, i pismo je poslala preko rodice koja je išla na jednu feštu u taj slavonski grad, jer ne sme od kuće.

Shvatila sam i razumela koliko mora da im je teško i teskobno.

Shvatila sam i poruku napisanu između redova; Nemoj da nas zoveš, nemoj da nam pišeš. Bila sam strašno potresena i tužna.

…

Počeli su da dolaze izbeglice iz tih krajeva. Ljudi, svih genaracija, sa teškim bolom ucrtanim na licu. Sećam se da sam noćima sanjala moju “posestrinu” iz Dalmacije, uporno, noć za noć. Uvek isti san.

Sedimo u autobusu, koji su starosedeoci tog mesta zvali braća Bajić, jer je bio dugački, sa harmonikom između prednjeg i zadnjeg dela, a koji je vozio na relaciji, selo grad. Uvek, kada bismo došli kod njih, nas dve smo imale jedan dan, tačnije, jedno pre podne, svoje, za svoj lični provod. Decu su “čuvali” muževi, a mi bismo odlazile u grad, obilazile smo gradsku pijacu, crkvu

Sv. Donata, popile bismo kafu u nekoj taverni kod četiri kantuna, pogledale koji izlog u Kalelargi i ako bi bilo vreme ručku, pojele bismo picu u piceriji kod četiri bunara. Vraćale bismo se umorne od šetnje po suncu, ali zadovoljne, napunjenih baterija za dalje.

San je oslikavaao nju, na istom mestu na kom je uvek sedela, do prozora, kod pretposlednjih vrata, uvek kad bismo išle zajedno, u grad, u naš “provod”, ali, bila je u dubokoj crnini. I nije me uopšte primećivala da sam i ja kraj nje. Pokušavala sam da joj nešto kažem, ona je uporno gledala kroz prozor.

Progonio me taj san. Htela sam da ih pozovem, telefonom. Promenili su broj. Saznala sam novi, ali, nisam imala hrabrosti.

…

Jednog prohladnog jesenjeg dana u ordinaciju je ušla žena sa izbegličkom zdravstvenom legitimacijom. Obradovala sam se kad sam videla iz kog je grada. Spontano, kao da se znamo hiljadu godina, rekla sam da imamo prijatelje, nedaleko od tog grada. Ispostavilo se da ih poznaje. Veoma dobro, jer, njihov prijatelj, bio je brat od stica našeg.

Ispričala mi je da im je on, brat našeg prijatelja, pomogao da pobegnu, da spasu živu glavu, jer, nisu bili od “njihovih”, a onda mi je ispričala i strašnu vest. Ona, moja “posestrina” je izgubila sina. Poginuo je nehatom ubijen, na vojnoj obuci i ona, moja posestrina, bila je trudna.

Rodila je opet sina, Božji dar.

Bila sam tužna, a opet, srećna zbog nje.

Završio se rat. Prošlo je par godina od tad. Morala sam da ih pozovem, da im čujem glas, svima. I zvala sam.

Bio je Božić, njihov. Javio se mali, a onda i ona.

Bilo je kao iz starih dana, kao da smo se juče čule. Ispričale smo se dugo, o svemu.

A onda opet ćutanje, pa ponovo Božić, njihov, opet zovem. Nova saznanja, nove muke. I tako.

Evo, nisam zvala ima dve godine, možda i tri. Ne mogu. Uvek ja zovem. Ne smeta mi, a opet, sve se mislim, možda smeta njima. Poslednji put sam rekla da bih volela da ih vidim. Nije me zvala da dođem. Ona ne može da dođe, to mi je sasvim jasno, a ja, opet, imam strašnu želju da ih sve vidim, da ih sve zagrlim, još jednom. Da prošetam malom uličicom pored kuće stare Marije kraljice, kako su zvali baku sa lepim, živim plavim očima, a koja me je uvek, kad bi me videla, da prolazim sa decom, idući na plažu, pozdravljala rečima; Lipo se provedi s dicon, gradska šjora.

Ja bih zastajala da progovirim reč dve sa njom, uživajući u tim rečima na dijalektu koji bih brzo poprimila i sama, a što se domaćima veoma dopadalo.

Volela bih da još jednom “bacin đir” do plaže Dječji raj i da se okupam u moru kod starog kaštela. Ma volela bih da mogu da vratim neke prošle dane, da vratim neke ljude u svoj život, njih, moje prijatelje iz Dalmacije.

A znaš, njihovo mesto slavi svoj dan, Sveti Kasijan, istog dana kad i mesto u kojem ja živim dan oslobođenja od fašizma. Slučajnost?

Rekla sam ti već da ne verujem u slučajnosti.

Imam ja direktan autobus do njih, al’ nikako da odem, a želim, a opet, strah me.

Strahovi i predrasude ukoče ljude, mene, još dok imaju želju, uzdahnula je završavajući svoju ispovest.

Gledala sam u nju dugo, kao kroz staklo, pokušavajući da sve složim u jednu sliku, pokušavajući da nađem odgovarajuće reči kojima bih joj nešto rekla, pomogla možda.

Nisam ih našla.

Negde u dubini duše sam se lomila između dva zaključka; treba li ljude koji su otišli iz našeg života, iz ma kojeg razloga, vratiti u isti, a sve ukazuje na to da su u njemu završili svoju misiju, ili nastaviti da živite bez njih, čuvajući u sebi sve ono lepo što su vam oni doneli i dali?

I dalje sam u nedoumici, dok ona, moja prijateljica, još uvek sanja i želi istim žarom, da ih još jednom vidi, svoje prijatelje iz Dalmacije, koji, kao i ona, nisu oni isti od pre.