Pijaca

                Bila sam danas na pijaci. Ih, čudna mi čuda, reći će neko. Otići na pijacu je uobičajena radnja za domaćice, kuvare, ljubitelje dobre kuhinje i druge. Sve je to tako i tačno da nije onog ali. Kod mene bar. Jer, pijaca je mesto koje posebno volim. I koje ako imam priliku, obiđem, posetim, kupim nešto, u gradu, selu, varošici gde sam u tom trenutku. Čak mi je obilazak pijace, ukoliko postoji, obavezna turistička destinacija gde god da sam, kao

 turista u poseti.

           Dakle, danas sam bila na pijaci u mojoj Falcon spa. Tako ja zovem iz milošte našu Sokobanju. Ovako mi zazvuči svetski, nobles, in, a to je tako moderno danas.

Ne, nisam ja neko ko prati modu. Nikad nisam ni bila iz te priče. Uvek sam se mnogo više dičila narodnoj radinosti no etiketama. Ako ste mislili samo na onu radinost koja se bavila očuvanjem narodnih umotvorina, e nije to. Premda se zna da iza svake etikete stoji nečiji rad, radinost.

Meni je moja mama, svojevremeno, bila glavni, izuzetno talentovan, modni kreator i realizator istih, čitaj sve je šila sama. Otuda i moj naziv narodna radinost za sve što rukom rade ljudi iz naroda, a što nema brend, etiketu, a vredi. Ponekad nemerljivo.

           Svaku pijacu, seosku, varošku ili gradsku, ja smatram mestom koje treba videti bar četiri puta godišnje. U svako godišnje doba. Jer je uvek različita. No meni je uvek bila najlepša pijaca u jesen. Nekako najbogatija, najšarenija, najuzmuvanija od ljudi, prodavaca i kupaca, a i onih koji samo gledaju. Kradu pogledom ili napasaju oči lepotom boja i ponude.

Kod nas, u Srbiji, pijace su posebne zbog mnogo razloga. Mirišu posebno. Na zemlju, na težačke ruke. Sve miriše na majku prirodu, naročito tamo gde je i dalje vole i uvažavaju. To su uglavnom tzv. pasivni krajevi. Lično, nikad im ne bih dala takvo ime jer su za mene, upravo zbog uvažavanja prirode oni napredni krajevi. Tamo gde ima više, tamo se više i zagađuje. No neću o tome. Nisam sa tom namerom ni započela ovaj tekst.

Hoću da pišem o bojama pijačnih tezgi gde su se razbaškarile paprike i papričice ljute, blage, male, debele, babure, dugačke, tankokorke, ajvaruše …

O sitnim glavicama belog luka za koji odmah znaš da je odgajen u bašti, a ne kao uvozni, kineski u kanalizacionim kanalima…

O travama koje te mame svojim mirisom za koje odmah dobiješ i objašnjenje kako se koriste, koje zdravstvene probleme umanjuju, čemu pomažu …

Pa tezge sa grožđem, raznih sorti. Nađoh i meni još iz detinjstva znanu Plovdinu koja budi sećanja.

Dobiješ komad svežeg, vrućeg hleba i jedan omanji grozd za užinu, obrok, pa teraj dalje u igru sa drugarima.

Danas bi mnoga deca gledala u čudu takav obrok dok bi se neki od roditelja odmah bacili u paljbu rečima preko društvenih mreža.

Pa beli mrs, kako su naši stari govorili za proizvode od mleka.

Ovde, u ovom delu naše Srbijice, ima od svakog po malo. I sasvim sigurno znaš da je koza, ovca ili krava, od koje su sir napravili, of range. Znači jela je na domaćoj, često planinskoj ispaši. Kud ćeš zdravije. Tako i miriše. Na planinu i sve one travke sa obronaka na kojima su pasle.

Sad, opet bi neko rekao; A kako ja to znam?

Odgovor je je jednostavan. Nisam pobegla od svojih korenova.

Moj pradeda je došao u veliki grad iz Šumadije. Kao što su svi, ajde de, skoro svi, došli u gradove iz sela, iz tamo neke nedođije. Meni je, ostalo nekim čudom, u nosu, glavi, zapisano da ne zaboravim te boje i mirise zdrave zemlje i svega onog što ona daje i što iz nje raste.

Valjda zato volim pijacu. Budi u meni to uspavano sećanje u genima. Ne samo kao mesto na kojem pokupujem sve što mi treba za narednih nedelju dana za svoju porodicu nekad, dok sam bila zaposlena. Ili kao danas, kad na nju odem, gde god je ima. Da procunjam, ponešto kupim, napunim dušu mirisima, oči bojama, čujem lokalni govor ljudi tako melodičan, različit, a opet sličan …

           Imala sam priliku da vidim kako izgleda pijaca u dalekoj Kanadi. Po koloritu je slična našoj, ali nema mirise kao naše pijace. Ponuda je raznovrsnija nego naša i sasvim razumljivo oslikava multinacionalni sastav kanadskog stanovništva.

Sećam se, da sam probala u decembru veliku, ogromnu za moj pojam, šljivu ranku. Nije bila ni nalik, a ni po ukusu našoj. I ne, to ne govori iz mene zadrti nacionalista sa naših prostora. Ukus joj je bio bezukusan. Divna boja, ali … to je sve.

Taj detalj me podsetio na posete mog brata, koji živi najveći deo svog života u gradu svetlosti, Parizu. Koji kad dođe, ušeta u moju omanju leju sa paradajzom, u selu u kojem živimo, uzbere jedan plod, obriše ga rukom i zagrize ko jabuku srkučući njegov sok sa izrazom blaženstva na licu. I uvek isto, čežnjivo govoreći; „Eh, ovaj ukus i miris“ …

Nažalost, nisam imala prilike da vidim neku orijentalnu pijacu kojih su prepune putopisne reportaže tih delova sveta. Tamo me mame „mirisi“ začina i filigranski rad zanatlija. Možda jednom zavirim i na takvu jednu pijacu, bazar, kako je zovu. Sasvim sam sigurna da bi mi pružila lepe trenutke među obojenim svetom koji svaka pijaca nudi.

Ako vam se pruži prilika da odete u neki novi grad, deo sveta, nemojte da zaobiđete pijacu. Ona mnogo govori. Onima koji znaju da je čuju i koji u njenom govoru nalaze mir i lepotu življenja.