Zašto oni nas više vole?

Uh pa ne mogu da ćutim više, a već sam pisala o tome, ne jednom, već više puta na temu, najbolji čovekov prijatelj, pas.
E sad, postavlja se pitanje koliko je čovek najbolji prijatelj psu?
Kako vreme odmiče, stičem utisak sve manje. Ne, neću da vas bombardujem svim onim slikama koje ste imali i imate prilike da vidite ovih poslednjih godina, ovih dana o ovim našim “ljubimcima” koji za mnoge to i nisu, jer, na žalost, čovek je postao vuk psima.

Nikako da ljudi shvate da pas kao ljubimac, nije isto što i mačka.
A zašto, u čemu je razlika?
Postoji jedna pričica koja najbolje oslikava karakter ove životinje, a glasi otprilike ovako;
Hranio je čovek mačku i ona je svaki put, kad bi od njega dobijala porciju sa hranom razmišljala;
Ja mora da sam mnogo dobra čim me ti hraniš.
Lično, verujem da ovo oslikava koliko mačka voli prvo sebe samu.

Hranio je čovek i psa, ali je pas razmišljao ovako; Ti mora da si mnogo dobar kad me hraniš.
Takođe, verujem, da ovo sasvim lepo pokazuje koliko pas voli ljude.
Razlika je očigledna.
Osim tog, mačka, kažu, ljudi od nauke, se uglavnom vezuje za prostor, za teritoriju, pa se eto npr. dešava da je u Engleskoj, u jednom momentu bilo više od 2 miliona mačaka, kada su radili neki popis po kućama, ali da je pravo stanje stvari, kada su uporedili podatke iz veterinarskih ordinacija govorilo da ih je skoro duplo manje. Vrlo brzo su došli do zaključka da mačke imaju  dva ili više “gospodara”. Svi koji imaju mačke kao ljubimce veoma dobro znaju da su one suviše svoje i da retko koja ima “gospodara”.

Razlika je takođe i u ovom. Mačka nikad nije izgubila svoje predatorske instinkte, čak iako se pripitomila i živi sa ljudima, što znači da je ostala lovac i dan danas. Kao takva, ona ne zavisi od čoveka i ako bi se desilo da živi na ulici ona bi opstala.
Sa psima to nije slučaj.
Pas je, pripitomivši se i živeći sa ljudima svoje predatorske instikte potisnuo sasvim, prilagodio se prirodi svog gospodara, povinuo se njemu i njegovoj volji, ne iz luksuza već iz ljubavi i odanosti.
E sad dolazimo na poentu priče.

Mali psi su prelepi, onako pufnasti, nema veze jesu li ili nisu rasni, štenad su očaravajuća zanimacija, posebno deci. Tu sad nastaje problem.
Često, roditelji iz želje da im deca ne pate, a pod pritiskom silne želje, koja je sasvim prirodna, svoje dece da imaju ljubimca, mezimca u svojoj kući, ne retko uzimaju štene. Nekad rasno, znači sa puno odgovornosti i predznanja, nadam se, a nekad, rekla bih, odokativno, pa šta bude, kad uzmu štene mešanca o kojem ne znaju baš ništa. Ovde ne mislim da kažem da su ovi rasni, kako ih ja zovem pedigrirani psi, bolji od mešanaca. Nikako.

Kod rasnih pasa oni znaju koliki je pas, koliko će da poraste, kakva mu je narav, opciono, kojim bolestima je sklon. Kod mešanaca sve to ne znaju.
Mešanci su iznenađenje. Po meni, lepo iznenađenje tim pre što često, imaju divne osobine nasleđene od pasa od kojih su potekli. Mada, sigurno imaju i onih drugih, ne baš lepih osobina. No te druge, uveliko i veoma zavise od vlasnika psa tj. njegovog gospodara, jer iskustvo kazuje da je pas onakve naravi kakve mu je i gospodar, tj. da postaje onakav za kakvog ga gospodar trenira i vaspitava.
Da, da, psi se i te kako lepo mogu vaspitati dok mačke, teško ili bar, teže, jer sećate se, mačke uvek ostaju svoje.

Živimo u vremenu u kojem je ljudskost postala jedna od deficitarnih ljudskih osobina, tačnije, počinje da nestaje iz opisa čoveka, nažalost, sve više. Jer, ako okrenećemo glavu od onih koji nemaju domovinu, koji su apatridi, ako okrećemo glavu od onih koji nemaju za hleb, pa su ispružili svoj dlan, ma koliko možda iza tog stajala i prosjačka mafija, jer, teško onom ko mora da ispruži dlan, jer je na to prisiljen, svojom nevoljom, ili tuđom voljom, ako okrećemo glavu pred starijima koji stoje u prevozu dok se mladi baškare sedeći i opijeni zveraju u mobilne telefone poslednjeg krika tehnologije, ako okrećemo glavu pred onima koji spavaju na pločnicima i u podzemnim prolazima itd. itb ima tog, zašto onda ne bismo okrenuli glavu i pred psečom mukom, a ona postaje sve gora i sve teža.

Ne kažem ja, i psi se jesu oteli kontroli, ali, njih je na to naterao instinkt za samoodržanjem. Tačno je da se skupljaju u čopore, tačno je i da napadnu, samo niko se nije zapitao zašto?

Zašto su završili na ulici, kad su ispunili svoju ulogu slatkog malog kućnog ljubimca dok je bio pufnica za maženje bez obzira jesu li ili nisu mešanci, ili psi sa pedigreom?

A zna li neko kako se oseća odbačen čovek?
Kad te vole, a onda te ko pseto šutnu i još te izbace na ulicu?
Ne gubi li onda čovek tle pod nogama? Bar za neko izvesno vreme.
Ne izgubi li onda, možda, poverenje u ljude?

E slično tome se ponašaju i psi koji su bili nečiji, pa su sad odjednom postali ničiji.
Pas nije mačka, nije lovac, nije kradljivac. On na ulici propada, gubi dodir sa ljudima, ostaje sam, prepuštem sebi i tuđoj milosti, bolje rečeno nemilosti.
Pas na ulici, sve više postaje u očima mnogih, divljač za odstrel.
Postaje progonjeno živo biće u gradskoj džungli, gde je čovek i njegova pravila gospodar.

Evo, znamo, da su počeli i da ih koriste u ishrani neki tamo na drugom kontinentu, a toga nikad nije bilo, ako se zna istorija. Pas je uvek bio čoveku prijatelj, vrlo često i profesionalac u pojedinim zanimanjima, terapeut za mnoge bolesti npr. autizma.

Međutim, šta reći za ovako ostrašćeno sakaćenje pasa poslednjih godinu dana na ovim našim prostorima?
Onu čuvenu narodnu; Ko ne voli životinje ne voli i ljude?
Je l treba da počnemo da strepimo da će kad se zadovolje iživljavanjima na psima preći i na ljude?

Možda se zapitati ko su i kakvi su ti ljudi, koji hladno udare kolima jedno živo biće nesposobno ni da se brani, ni samo sebi da pruži pomoć, a onda ga ostave kao da se ništa nije dogodilo?

Ko su ljudi koji onog koji nama, ljudima, najviše veruje, pospu sonom kiselim i otšetaju dalje kao da su ga istuširali ružinom vodicom?

Ko su ljudi koji okače psa o branik i vuku ga kilometrima sve dok u nezamislivim mukama dušu ne ispusti?

Ko su ljudi koji gledaju kako se jedno živo biće muči u mukama i umire na parče dok oni prolaze pored, kao pored turskog groblja, kupujući životne namirnice u prodavnici na čijim vratima nestaje jedan život?

Jesu li to ljudi? Možda vanzemaljci? O njima bar ne znamo ništa i možemo da pravimo raznorazne pretpostavke.

Kuda ide ovaj svet, ovaj čovek, kad je došao u stanje da gleda muku nemoćnih i da okreće glavu od svih onih kojima bi mogao bar ruku utehe da pruži?

Jesmo li se svi mi pomalo zatvorili u neke svoje zone, sakrili iza nekih svojih zidova da nas ništa iza njih apsolutno nit intresuje nit dodiruje, a pseća muka tek ni malo?
Misli li neko da psi nemaju pravo na život pod ovom kapom nebeskom i ko je taj koji je odlučio da su oni bića manjeg reda pa da se tako prema njima i ophodimo?

Nemojte mi samo reći da ima i gorih stvari, jer ja to znam. O ne, sad ne govorim o ljudima, oni su dovoljno jaki da se brinu za sebe, sad govorim u ime pasa, koji ne umeju da govore i ne znaju da se staraju o sebi bez nas, a mi ljudi smo ih izneverili.
Lepo je rekla moja baba Stanojka; Čovek je najgore živinče.

Leave a Reply

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *