Mi smo se prepoznali

Nas dvoje smo se prepoznali tog miholjskog petka. Sreli smo se, neko bi rekao sasvim slučajno, ali ja ne verujem u slučajnosti. Meni je taj petak bio crni petak, a ni on nije delovao srećnije iako je bio u društvu. Nekako se izdvajao od svih. Možda zbog tuge koja je krasila njegove oči, kao u srne.
Oboje smo znali da smo suđeni jedno drugom, čim smo se pogledali direktno, baš u oči.
I niko i ništa nije moglo da spreči da postane on moj i ja njegova, zauvek. Istini za volju, dok nas smrt ne razdvoji.
Bilo je pokušaja, odmah, u početku da se ta naša veza osujeti, ali, nismo se dali. Ni on ni ja. Nije bilo odstupanja, ni popuštanja, nikom.
Lagano, mukotrpno, on je osvajao srca i ostalih mojih dragih, jer, moje je bilo njegovo i jeste, još uvek i za uvek.
Dobrica, tako su ga zvali svi koji bi ga upoznali, oduševljeni njegovim manirima i lakoćom sa kojom je savladavao probleme sa kojima se suočavao.
Ja sam bila ponosna jer sam znala da je to zasluga obostrane ljubavi koja nas je prožimala.
Govorili su da čak ličimo jedno na drugo. Isprva mi je to bilo smešno, ali kasnije mi se dopadalo to poređenje jer sam ja smatrala da je on najlepše biće na svetu, te sam samim tim i ja po tome bila lepa. A koja žena ne voli da bude lepa?
Mnogi su se čudili mojoj odluci da svoj život vežem neraskidivo za njegov. Međutim, nisu znali pozadinu našeg sudbonosnog susreta, za koji ja i dalje, apsolutno verujem da nije bio slučajnost, već da su tu božanske sile umešale svoje prste.
Tog, za mene crnog petka, a bio je Miholjdan, on mi je spasao život, a da toga čak nije ni bio svestan.
Znate za ono, čuli ste više puta, da se čoveku skupi na duši, sve ono što ga je pritiskalo tokom života, a moj, nije do tog dana bio kratak i kad čovek reši, bezumno, da svemu tome učini kraj. E ja sam tog dana odlučila da prekratim sebi taj život ma koliko mi bio poklonjen, jer sam stigla u ćorsokak, odakle se dalje ne može. Kad stigneš do dna, jedini put je da kreneš da se penješ gore.
Baš tu, na tom dnu, bio je on, najverovatnije kao i ja doveden svojom sudbinom. Tačnije, onim manjim delom našeg života, koji se tako zove, a kojim ne možemo da upravljamo sami, ali koji itekako često upravlja nama samima.
Ja danas znam da sam onog trenutka kad sam ga videla, odlučila da ga spasem, da ga iznesem na svetlo boljeg života, samnom, u dvoje. Verujem da je i on u svojoj glavi imao iste misli, jer se nimalo nije opirao mojoj odluci, ne znajući da svojim pristankom on ustvari spasava mene.
Ze njega je malo reći da je lep. On je za mene najlepši lik na celom svetu.
Inteligentan, pronicljiv, radoznao, kao i ja, voli da uči, kao ja, jednostavnim rečnikom rečeno, mi volimo iste stvari.
Duge šetnje, po suncu, snegu ili kiši, vremenske prilike nam nisu bitne. Nama je bitno da smo zajedno.
Mi se igramo kao deca, čak i danas, iako smo već dobrano ostarili oboje. Trčimo, skrivamo se.
Mi volimo da jedemo istu hranu, premda on ipak nešto više od mene voli sladak kupus.
Oboje izbegavamo slatkiše, šta više, isključili smo ih iz svoje ishrane, sasvim.
Mandarine bismo mogli da jedemo celog dana, jabuku delimo na pola, a grožđe, naše najomiljenije voće, on često zna da “ukrade” još pre Preobraženja gospodnjeg, kada se, stari kažu, počinje sa berbom.
Nama je dovoljan samo jedan pogled da saznamo kakvog je rapoloženja onaj drugi. Mi čitamo govor naših tela i sporazumevamo se bez reči.
Istini za volju, moram da priznam da on mnogo bolje od mene, ume da proceni sve ljude i ume da bude, kad treba, na odstojanju. Ja to ni do danas nisam savladala.
Svojevremeno, dok smo oboje bili mlađi, mnogi su nam se smejali kada bismo zajedno igrali uz neku dobru muziku.
Sad više ne igramo, ali rado slušamo muziku zajedno, jedno uz drugo. Ja volim da pevam ruske romanse, a on uživa da sedne uz mene, da me sluša i da me gleda onim svojim srnećim pogledom u kojem se ogleda beskrajnost njegove ljubavi prema meni.
On, kao retko ko, uživa u mojem milovanju.
Moglo bi se reći da patimo i od istih bolesti. Njega kao i mene, više boli desni kuk, a nagla promena vremena ume da nas oboje baci u mirovanje kojim skupljamo snagu za nastavak dalje, u život.
Postoji nešto gde se razlikujemo. On se plaši grmljavine dok ja ne. Kad zagrmi nebo u našem Banatskom selu, on zna da se skutri uz mene sve dok “opasnost” ne prođe.
U tim trenucima ja sam njegov oslonac, ali je on moj uvek.
Zato ja često svima kažem da smo se mi pronašli i prepoznali.
On je moj, a ja njegov krst, a zajedno se zovemo sreća.

PS: Priča je napisana za nagradnu igru, za mesec decembar 2014. godine, na sajtu Kreativno pisanje.
Slika na postu je takođe preuzeta sa sajta Kreativno pisanje.

One comment

Leave a Reply

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *