Ciganima je bilo teže / Postoje ljudi na koje ličim (1)

To leto, 1960. godine, bilo je veoma toplo i sunčano. Onda sam volela leto. Mogla sam da budem goliždrava preko celog dana. Da se igram samo u tankim, atlasnim gaćicama po celi dan ne skrivajući se od sunca, osim, naravno između 12h i 16h. No, to je bilo uglavnom zato, što je oko pola jedan bio ručak, a posle tog bi počinjao popodnevni odmor i valjalo je biti miran, tj. ćutljiv, što ja nisam bila, skoro nikad, jer sam bila veoma nestašna devojčica i poprilično velika i glasna pričalica.

Pocrnela sam kao i uvek svakog leta, skoro isto, kao i moji drugari, Cigani iz dvorišta preko puta našeg, sa kojima sam se uvek i rado igrala. Čak sam i likom podsećala na Cigančicu, jer sam imala crnu, poludugu, često od igre umršenu kosu, jer sam uredno gubila mašne koje mi je moja baka svakodnevno vezivala.

Došao je i polazak u školu i ne malo sam se iznenadila, kad su mi rekli, da ću od te jeseni živeti sa mamom i ići u novu, drugu školu. Za mene je to bilo veoma neprijatno iznenađenje.

Nisam se radovala promeni, kako škole, tako ni učiteljice, a ni školskih drugara jer mi je bilo lepo sa mojim, već poznatim drugovima iz razreda.

 Posebno sam volela, moju riđokosu drugaricu, debelu Marinu, kako su je svi, osim mene zvali i sa kojom sam sedela u klupi, jer je imala divnu, loknastu kosu.

Nisam se ljutila ni na svoju učiteljicu Dragicu, koja me uporno odvikavala od pisanja levom rukom.

Mene niko ništa nije pitao, a i kad bih htela  nešto da kažem, uvek su me prekidali rečenicom, koja se urezala u moje pamćenje; Ćuti, ti si mala!

Tako sam ja pošla u treći razred, u drugu školu, u potpuno drugom kraju Beograda.

Da zlo po mene bude još veće, u novu školu sam pošla sa zakašnjenjem od jednog dana. Nikad nisam pitala moju mamu zašto je to bilo tako, jer nisam bila bolesna da bih kasnila. Kako god, pamtim taj moj prvi dan u novoj školi i novom razredu.

Mama i ja smo se javile direktorki škole, tog ponedeljka, negde oko 13h. Onda su one nešto razgovarale, bez mene naravno, da bi me kasnije, negde oko 14h kada su časovi već počeli, lično direktorka odvela u odeljenje III3.

Otvorila je  vrata od učionice, nešto prozborila učitelju unutra i isporučila me je kao paket.

Ja sam stajala, u učionici, pored vrata i gledala u tri kolone poređanih školskih klupa iz kojih su me gledale širom otvorenih očiju trideset i četvoro novih školskih drugara.

I ja sam njih gledala, ukočenog pogleda i uplašeno.

• Kako se zoveš, predstavi nam se – prozborio je visok, suvonjav učitelj!

Izgovorila sam svoje puno ime i prezime drhtavim glasom.

• Ja sam učitelj Milisav Ganić, predstavio se i on meni, a ovo su tvoji novi drugari. Na žalost, nemaš svog para i idi sedi u poslednju klupu u srednjem redu!

Sve dalje je bilo kao u magli.

Sećam se da mi niko nije prišao na velikom odmoru, kako to deca znaju iz radoznalosti da urade i da me niko, ništa nije pitao. Ni učitelj.

Dani su tekli u nizu, ali i dalje nisam imala drugove, one prave, koji bi me pozvali da se igramo školice, ili između četiri vatre, na odmoru.

Ja sam bila izuzetno stidljivo dete i što od straha, što od otpora, koji je strujao iz mojih školskih drugara, nisam se usuđivala ni ja da im priđem prva. Čak me ni devojčice, koje su stanovale u mojoj ulici, nisu pozivale u igru, ni u školi ni kod kuće, u našoj ulici.

Bila sam strašno usamljena.

Pamtim da me je učitelj uvek pitao da odgovaram s mesta. Pamtim i da sam ređala petice, jednu za drugom, ali pamtim da i dalje nisam imala drugove, sa kojima bih razmenila reč, dve.

Bližio se i kraj prvog polugođa. Imali smo poslednji pismeni zadatak iz srpskohrvatskog jezika.

Tema je bila “Drina priča”. Nikada u svom životu nisam videla reku Drinu, čak ni na slici i pustila sam svojoj mašti na volju.

Za taj pismeni zadatak sam dobila peticu. No, to nije bilo sve.

Moj učitelj Ganić je taj moj pismeni rad poslao na opštinsko takmičenje iz literarnih sastava i ja sam osvojila prvo mesto, kao i nagradu, boravak u školskom odmaralištu Brus, na Kopaoniku, za vreme zimskog raspusta.

Ja za to nisam znala. Saznala sam tek kad je to učitelj obznanio pred celim razredom sa puno ponosa u glasu.

Sećam se da mi je prvi od drugova prišao Dragoljub, zvani Daca, dečak iz druge klupe u srednjem redu, koji je imao kraću jednu ruku i rekao mi, pružajući mi ruku za pozdrav; Bravo Olivera.

A onda su prilazili polako i ostali drugovi.

Osećala sam da će pluća da mi puknu od uzbuđenja. Prvi put su me, posle dugih četiri meseca moji školski drugovi primetili.

Nekoliko dana kasnije, dok smo se igrali za vreme odmora u školskom dvorištu moja radoznalost je pobedila i upitala sam jednu drugaricu, Jadranku, zašto  niko nije hteo da se igra samnom do sad?

Potpuno mirno, odgovorila je da su svi mislili da sam Ciganka još onog prvog dana kada sam ušla u njihov razred. Bili su zbunjeni kada sam počela da ređam petice, ali i dalje su sumnjali.

• Zar se vi ne družite sa Ciganima – upitala sam je? Samo je slegla ramenima.

Nisam se osetila povređeno. Bila sam tužna. Meni su Cigani uvek bili dobri drugari i bilo mi je sasvim normalno i potpuno u redu da se igram sa njima, sve vreme dok sam živela kod moje bake.

Ali, shvatila sam, na  sopstvenoj koži, da ovde, u novom kraju, ne dele svi isto razmišljanje.