Ne znam koliko sam puta pročitala razne savetodavne tekstove upućene blogerima koji imaju svoj blog, kao i onima koji tek žele da otvore blog. Jedan od saveta vezan za smernicu kako da blog postane prepoznatljiv i lako pronađen između miliona blogova u blogosferi je i pažljiv odabir niše. Nekako mi se sam nametnuo zaključak da je niša veoma značajna, ako iole imam želju da me čitaoci prepoznaju među blogerima kao nekog ko piše, pre svega najčešće, ako ne i uvek, o jednoj interesantnoj temi.
Kud ću, šta ću, mislila sam se? Moj blog je, ako je poznat, a nije baš i da nije, poznat kao jedna interesantna svaštara. Bar mislim da je interesantan, sudeći po reakcijama onih koji dolaze da čitaju sve moje, zapise u trenutku inspiracije, kako ih ja zovem. Ipak, moj blog nema nišu. Mislim, ako ćemo pravo, ima ih više i sve su mi u momentu kad o njima pišem, veoma važne. Da izdvojim jednu, ogrešila bih se o drugu. A i meni su sve interesantne.
Kažu mnogi, iskusni „stari“ blogeri; Ma samo piši, važno je da u tome uživaš. Za sad, uvek tako volim da kažem, jer, ne zna se nikad za dalje, ja uživam u pisanju. Nekad manje, nekad više.
Zavisi, verovali ili ne, ne od mene, već od života u toku i svega što on sobom donosi.
Sve je to lepo i krasno, ali valjda treba da uživa i onaj ko dođe da čita napisano, a ne da, ne daj Bože, stekne utisak, da je došao u neku papazjaniju od bloga. Mogao bi, bez griže savesti da to i pomisli, kad vidi koliko imam oznaka.
Taj čitalac mojih pisanija i ne zna da meni sve te oznake, nekako dođu kao niša u malom, u jednom malom krugu onog što mene interesuje na neki poseban način, možda drugačiji od već viđenog?
Mogu ja da vam objašnjavam svoje porive vezane za svoja pisanja na blogu na raznorazne teme koliko god hoću, a opet, neću pronaći tu svoju, jedinstvenu nišu. Ili hoću, ali, vreme nije sazrelo za to još.
Ipak, ne dešava se slučajno da me darnu ti savetodavni tekstovi upućeni blogerima jer, ponavljaju se s vremena na vreme, znači, nisu ni malo slučajni. Kako god, uvek sebe pronađem u tome, htela ne htela. Jer, okreni, obrni, ja nemam jednu nišu.
A i to, ta reč, niša, koja se uvukla u razne oblasti; ekonomiju, trgovinu, internet na velika vrata, je reč francuskog porekla, koja je ranije, dugo predstavljala značenje vezano za udubljenje u zidu u kojem se mogla postaviti neka bista, vaza, kip, ukras u celini gledano. Znači vezana je i za arhitekturu, a da je tako imali smo dugo odomaćen izraz i kod nas; imam malu kuhinju u niši.
Sve u svemu, dođoh do zaključka da je niša, vezana za moje pisanje ipak neka posebna oblast u kojoj i o kojoj najviše pišem, po čemu bih, ja kao bloger, postala prepoznatljiva među blogerima.
Nekako ne mogu da se otmem još jednom zaključku vezanom za pisanje na blogu, a to je da moje pisanje, treba da ima potku tj. da ima empirijski, a ponekad i naučni dokaz i da je to, između ostalog, najvažnije.
Ubih se tražeći svoju jedinstvenu nišu od svih koje imam, no kako rekoh, sve moje oznake su moje niše. Možda ipak, treba mnogo više, češće da pišem, no što to inače radim, a opet, još kako sam naučila da je mnogo bitniji kvalitet od kvantiteta.
Ustvari, shvatila sam da tragam još uvek za svojom pravom nišom, koliko god ih već imala, a hoću li je naći, rekoh u jednoj svojoj pesmi, samo nebo zna.
Najvažnije je da volim da podelim svoja saznanja i svoje iskustvo, kao i svoje misli i osećanja ponekad, sa onima koji vole da dođu i da ih pročitaju i možda, nadam se, iskoriste sebi za dobro.
Tako, u potrazi za nišom, pišem dalje u nadi da će i spoznaja šta je moja prava blogerska niša doći kad treba, na pravi način i u pravo vreme.
Čekaj, setila sam se, možda vi, koji čitate tekstove na mome blogu znate koja je moja blogerska niša? I da, jeste li uopšte razumeli svu ovu moju zbunjenost vezanu za nišu, a u blogosferi?
PS: Slike su, skoro kao i uvek, sa Google 😉 