Imam više nego što nemam

Drnda me život, ali se ja ne dam. Nije mi prvina, što bi rekla, moja Zaratustra, moja nepismena baba, šumadijska seljanka koju svako malo volim da citiram jer je, vi to ne znate, ali ja znam, bila veoma mudra. Oduvek.

Dobro pamtim kad je govorila; Nemoj nikad da račuNJaš šta nemaš, već gledaj da računjaš ono što imaš. Jer, ako računjaš ono što nemaš, ima da ideš kroz život teže no što bi bilo da za to ne mariš.

Ništa je onda nisam razumela šta mi je to govorila. A i kako bi. Meni je bilo desetak godina, a ona je, često znala da priča onako za sebe, kad se zamisli, u bradu.

I uvek kad bismo leti, sedele ispod oraha u bašti.
Ona bi ispijala svoju kafu iz male šoljice, lagano, vukla po koji dim iz Drave bez filtera koju bih joj ja kupovala po 5 komada kod čika Arse bakalina, u Kruševačkoj ulici u velikoj zgradi.

Povremeno bi bacila pogled na mene i počinjala svoje priče koje su često, između, imale i ovakve sentence, koje evo, ne mogu ni danas da izbijem iz glave i da ih zaboravim.

Baš me briga ako vam je moja baba Stana dosadila. Meni nije.

Jer, što reče jedna moja draga prijateljica, ona je bila za mene najbolji life couch i to besplatan pride.

A znate zašto me još baš briga? Zato jer su mi dosadili oni koji  se stalno na nešto žale i jadikuju!

Ma i sama sebi sam dosadna, ako se prevarim i počnem da jadikujem.

A kukamo i žalimo se na sve i svašta. Te žulji me ovo, te smeta mi ono..

Imam krive i tanke noge.

Suviše sam niska, baš sam previsoka.

Male su mi sise, a debelo dupe.

Uh, al mi je mala plata.

Šta da radim sa ovom malom penzijom?.

Računi su mi preveliki.

Ova  vlada je najgora od svih do sad.

Velika je skupoća.

Ala deca koštaju..

I tako dalje i tako bliže. Ima toga koliko ti duša hoće i neće.

Znate vi već zbog čega se sve kuka ovde, gde mi živimo. Ne mora ja još da  stajem na muku i da  zadebljavam svojim podsećanjem.

A je l’ vi mislite da sam ja Supermenka? Da ne umem da kukam i da se žalim, a?

Umem. Ali nema fajde od tog. Nema. Setim se odmah moje babe Stane i one sentence odozgore, već pomenute.

Setim se ustvari, šta je ona meni htela time da kaže, kad sam ukapirala to što mi je rekla.

Dobro je da sam ukapirala “na vreme”, premda se sve nešto mislim da sam mogla i ranije s obzirom, ljudi su uvek govorili, a i ja sam shvatila da nisam od raskida, dovoljno pametna.

Doduše, nešto mi se “otvarali vidici”, a vezani za tu mudrost moje babe i u mlađim godinama, ali na kratko samo. Ipak, vredelo je i to na kratko jer sam nadugačko sve shvatila sa, bezmalo pola veka.

Da, da, pola veka moje starosti.

Dobro je da sam ipak progledala i tad, po onome, bolje ikad nego nikad.

Dok sam radila u bolnici shvatila sam da je mnogo bitno da imam noge, nego kakve su mi noge.

Nagledah se muka i nevolja svih onih koji nisu imali svoje gornje, ili donje udove pa rekoh sebi; Dobro je da ih imaš sve na broju i da te služe.

Što se sisa tiče, nisu mi baš bile petica, ali su me dobro poslužile za ono zašta mi ih je priroda podarila. Mogla sam svoju decu da dojim jer sam ih imala, kakve, takve. Posao su dobro obavile.

Ostalo je i da se očeša onaj ko me je voleo sa njihovim ostatkom. Kažem, voleo, jer kad te voli, onda si mu najlepša. Ako te ne voli, e onda mu fali sve kod tebe, a ne samo sise.

Nemam ni neku slavnu visinu, ali sam dovoljno visoka da čoveku mogu u oči da pogledam, bilo koliko da je visok. Bez stida i srama i kad zatreba.

Imala sam malu, oblu zadnjicu, dok sam bila mlada, a ostalo mi je poprilično viška u toj regiji, po rođenju moje dece. Na svu sreću, imala sam i koleginicu, drusniju od mene, koja je umela da simpatično kaže; Bolje da ljulja, nego da žulja.

Sad, o ukusima ne treba raspravljati, ali, opet, mnogo je dobro da ima čovek zašta da se uhvati, ako zatreba. Gadno je kad nemaš. I tako shvatim, baš imam sve na mestu.

Kome je plata velika? Pa taj se nije još ni rodio. Svima nam je i plata i penzija mala.

Opet, da nije moje Zaratustre, kukala bih i ja, zbog male penzije.

Ovako, uživam jer se probudim ujutro. Osetim, dišem. Uštinem se. Dobro je. Živa sam. Mogu da potrošim tu moju penzijicu u slast. Kako hoću, volim i mogu.

Šta još više treba od života osim da si živ i zdrav. Ovo drugo, Bogu hvala, dobro me služi.

Sve se mislim, nije li zato što ne kukam?

Veliki nam računi, a? Nisu ni moji računi mali, a trudim se da štedim koliko i gde mogu.

Ipak, ima jedna stvar, koja razlikuje mene od onih koji kukaju. Ja volim svoje račune.

Zašto? Zato što čim ih redovno dobijam, znači da sam sposobna da ih redovno i plaćam.

E sad to redovno je ponekad i diskutabilno. Kasnim ja ponekad, ali strpljiva ja sa njima i njihovim povećanjima cene, strpljivi i oni samnom, zbog mog kašnjenja, pa se lepo dupunjavamo.

Nemaju ni oni koristi da mi ukinu uslugu, jer ako nas sve ukinu, ko bi im plaćao?

Dole vlada!

Umem i ja to da kažem i naglas ako treba i gde treba. I vikala sam, demonstrirala, šetala, lupala lonce i poklopce, zviždala i..Ništa.

Koja je to vlada ikad bila dobra običnom čoveku, radniku, penzioneru, ma svima?

Nikome ni jedna vlada nije bila dobra. Nikad.

Ni bogatima, jer njima nikad dosta privilegija, ni siromašnima. Ovim potonjima svi znate zašto da se ja sad ne pravim nešto mnogo pametna.

Okreni obrni, nije mi lakše da stalno vičem na vladu jer se ništa, ama ni za zeru ne menja.

Samo sebi samoj solim ranu nezadovoljstva, a toliki mazohista neću da budem.

Hoću bre da živim ovo malo života u miru sama sa sobom i svetom i da se setim šta to sve imam, a ne šta to sve nemam.

A imam mnogo. Ja sam bogata žena. Zdravlje me služi solidno. Imam mnogo prijatelja i jednu najbolju drugaricu, čak dve koje bi samnom u vodu i u vatru.

Imam dvoje zdrave i prave dece.

Imam troje unuka i svog “mračnog” druga sa kojim sam usitnila petu deceniju zajedništva.

Imam svoje drugare na jednoj društvenoj mreži, koliko god to nekima bilo neozbiljno.

Imam ovo moje blogče gde se raspišem, uzmem banku, pa se jedva zaustavim.

Imam lepo dvorište i baštu u jednom selu u Banatu i divne komšije i prijatelje.

Imam i sebe o kojoj treba da vodim računa jer, da bih imala sve ovo navedeno, treba da imam sebe.

E sad da vas pošteno priupitam, malo li je?

A nisam sve ni nabrojala jer da jesam oterali biste me u moje mesto rođenja sa sve svime što imam.

E zato neću da kukam za onim što nemam već račuNJam samo ono što imam.

I lepo mi je. Sigurna sam da mi je lepše nego svima onima koji stalno zanovetaju i kukaju umesto da se osvrnu šta je to što imaju i što im život čini boljim, kao što sam sigurna da svi to nešto imamo.

Neko više, neko manje, možda, ali, imamo.

Je l’ i vama sad jasno šta je mislila moja Zaratustra sa onom, gore navedenom rečenicom?

Ili treba da počnem ispočetka?

Teram dalje, jer, od gorega uvek ima još gore.