Čitam ovih dana, zahvaljujući jednoj dragoj osobi
koja deli te, za mene razgaljujuće tekstove, mnogo interesantnih detalja iz života grada Splita i Splićana. Malo se rastužim, ali se nekako više razveselim, jer, gospodin, kojeg sam ja iz milja prozvala “Meštar od garifula”, piše tako pitko i vrcavo, sa primesom onog jednostavnog dalmatinskog humora, da je teško sudržati smeh u pojedinim trenucima.
A smeh je, kažu lek. Svi koji su se bavili tim fenomenom. Kažu čak, da pet minuta smeha produžava život za celu jednu godinu, ili više. Manje važno. Važno je da produžava život, uglavnom na bolje. Jer, kako bismo mogli da zaboravimo da smeh u svima od nas izaziva nadiranje endorfina, hormona sreće u mnogo većoj količini no što, recimo, to radi čokolada. Opet, baš bi bilo lepo da tu dozu dupliramo uz smeh i čokoladu, zajedno.
I opet, ako se u tome pretera, naravno da postoje i negativne konsekvence.
Kako god, malo je smeha ovih dana među svetom ovdašnjim pa mi tekstovi gospodina “Meštra od garifula”, gode tim pre još i više.
Gariful, kako je on lepo objasnio je karanfil, na tom, pevljivom, splitskom, dalmatinskom narečju. Ma znam ja dobro da se tamo, u Dalmaciji, koriste mnoge reči koje vode poreklo iz italijanskog jezika, ali one nekako tamo zvuče, lepše od originala. Meni bar.
Ne bih da raspredam priču o karanfilu, ali, rekoh jednom, ili nisam, da baš nisam ljubitelj karanfil cveta, osim ako to nije onaj mirišljavi roze lila, patuljasti, koji je možda ostao meni drag, jer ga je moja baka Stana imala svuda, kao ivicu rondela u bašti. Ovaj bi, kad procveta zamirisao nežno i opojno, tako da su majske noći, kraj otvorenog prozora sobe u kojoj bih spavala izgledale bajkovito i nestvarno.
Kasnije, kad su karanfil počeli da koriste kao znamenje jednog pokreta, toliko mi je bio, što da ne kažem, odvratan. Čak sam prvi buket, koji sam dobila na dar, od svog, onda ne znajući, budućeg muža, na našem prvom sastanku, bacila na sto po dolasku kući kao da je hrpa smeća. U vazu ga je stavio moj brat, koji je znao koliko ne volim karanfile.
Naučio je moj “mračni” drug, kasnije, koje cveće volim, ali je ipak, pomirljivo, donosio uvek, nevene. On je voleo karanfil, ja hrizanteme. On je mislio, kao i mnogi, da su hrizanteme grobljansko cveće, ja opet, zna se šta sam mislila o karanfilu i tako je neven postao naš zajednički cvet. Do danas.
Kao neko ko voli prirodu u celini, a posebno cveće, iako najiskrenije, ne bih danas mogla da kažem koji mi je cvet najomiljeniji, jer podjednakom ljubavlju volim divlje i kultivisano cveće, ne bih onda još uvek karanfil trebalo da “držim” po strani, tim pre, što je taj period, mislim na to društveno uređenje, iza nas. Znači, prošao je.
Ipak, mnogima je teško da zaborave šta je usledilo kao posledica “čišćenja” ovih naših balkanskih prostora od istog tog uređenja, koliko je crnih marama ostalo iza toga, koliko grobova, koliko prekinutih prijateljstava, koliko ogorčenja i na žalost, mržnje.
Nikako da prihvatim svoju krivicu i odgovornost za sve što se izdogađalo jer, mene niko nije pitao želim li ja da se mi rastanemo između sebe na tako jeziv način?
A opet, još kako se može reći da smo svi, birajući te ljude koji su nas odveli u sve to, učestvovali u tome, aminujući, ili se nedovoljno suprotstavljajući, čak i ako kažemo da za njih nismo glasali. Okreni, obrni, izgubili smo svi mnogo, nenadoknadivo, mnogima, neoprostivo. Nadam se iz sve snage i od sveg srca, da smo svi izvukli pouku iz tog bezumlja. Nadam se iz sve snage, da će vreme da nas zbliži i spoji u nama samo ono ljudsko, čestito, humano. Nadam se iz sve snage da ćemo jedni druge gledati s ljubavlju i solidarnošću, kroz prizmu sličnosti, a ne različitosti koje su sasvim normalno potrebne.
Pa i priroda je sama po sebi različita. I sve je u njoj drugačije. Ne postoji ni jedna jedinka koja je identična drugoj. U prirodi je pravi haos. Taj haos funkcioniše skladno, prelepo i šta više, ostavlja nas ne malo puta bez daha i reči, zadivljenim pred scenama koje naša, ljudska ruka, ni uz sve moguće znanje i umeće nikada ne može da imitira i učini boljim.
E sad, da se vratim ja na kafanfil, gariful, kako ga lepo i milozvučno naziva „meštar od garifula“ i koji je eto, svojim pričicama na tom jeziku koji mi miluje uši, a nisam odande i taj karanfil, cvet, učinio lepim.
Hvala ti “meštre od garifula” što u svakoj tvojoj pričici osetim miris karanfila. Nije važno kog.