Nikada nisam bila po JUS-u (jugoslovenski univerzalni standard) i to mi je uvek pravilo problem kad god bih trebalo da kupim nešto od garderobe, jer nisam mogla da nađem sebi konfekcijski šivenu odeću. Ukoliko bi mi blejzer bio dobar, bilo je problema sa suknjom, ili pantalonama, zavisi od kompleta. Ili mi je bio širok struk, ili tesan kuk J To je bio glavni razlog zbog kojeg sam uvek šila sebi odeću kod profesionalnih kriojačica ili ti šnajderki, a ko to nije radio ne zna kakvi to znaju da budu problemi. Nije bilo lako pronaći odgovarajući materijal, u zavisnosti od sezone, za neki odgovarajući, željeni, model, u ondašnjoj zemlji, u kojoj sam ja odrastala i živela. Poseban problem je bilo pronalaženje dugmeta, odgovarajućeg konca, a najposle i dobre krojačice. Kod dobrih se red pravio još od jeseni, za šivenje prolećnih ili letnjih modela, te se često dešavalo da dok stigneš na red za šivenje, pa dok to bude gotovo, dezen više nije bio ni moderan ni aktuelan. Potrošiš novac i silno vreme, a ono, na kraju, pun poraz.
Tako sam se i ja godinama, kao mnoge mlade žene onda, znala da zlopatim sa šnajderkama jer sam čekala, na takve redove, a završnica je često znala da bude fijasko, posebno ako mi komplet za leto bude sašiven u ranu, sledeću, jesen.
No, svim mojim mukama je došao kraj kada me je drugarica upoznala sa svojom prijateljicom, šnajderkom, Zorom. Kod Zore mi je odgovaralo sve. Način zakazivanja, čekanja, njen rad je bio pedantan i što je najvažnije, nigde me ništa nije ni žuljalo ni zatezalo, a nije bilo ni nabora tamo gde i ne treba da ih bude. Najvažnije je, da je sve bilo gotovo tačno kad treba, znači u sezoni.
Moram da priznam da ni ja nisam baš bila „slatka“ mušterija jer apsolutno nisam mogla da podnesem npr. nepoštovanje dogovora, a to je značilo, treba da dođem određenog dana i kad dođem, proba nije spremna.
Ne mali broj puta sam otkazivala takvu saradnju ukoliko bi se takvo što dešavalo više od jednog puta.
Moja Zora nije bila takva. Poštovala je moje vreme, kao i ja njeno.
Dugi niz godina saradnje je učinio svoje i postale smo dobre prijateljice.
Znalo se već da ja s’ jeseni donosim materijale, više njih, za šivenje kompleta za proleće i sa radom bi se počinjalo nekako uvek, u ovo vreme, početkom oktobra.
Zora mi je probe zakazivala uvek po završetku mog posla, negde između 14h i 15h, tako da sam posle njih stizala da stignem kući pre mraka i imala sam dosta vremena da se posvetim svojoj porodici i kući.
Te jeseni je uzela da mi sašije pet kostima i suknji za proleće. Sećam se da je bio utorak i da sam žurila na probu prvog kostima, a kako sam bila veoma umorna i napeta, odlučila sam da ispešačim dve tramvajske stanice, do sledećeg prevoznog sredstva i da usput kupim nešto za jelo. Tokom dana nisam stigla ništa da doručkujem jer nisam imala ni trenutak predaha za doručak.
Još uvek sam žvakala poslednji zalogaj neke tvrde perece, a stajala sam ispred vrata Zorinog stana iz kojeg je dolazio predivan miris nekog kuvanog jela. Pozvonila sam i vrata mi je otvorio Zorin muž, Branko, nasmejan kao i uvek i simpatičan sa onim svojim razmaknutim prednjim zubima. Branko me je uvek podsećao svojim izgledom i bojom svoje talasaste kose, na kralja Brajana (King Brian of Knocknasheega), junaka iz Diznijevog filma „Darbi O Gil i mali ljudi“, kojeg sam gledala kao desetogodišnja devojčica na matine predstavi za decu u Narodnom univerzitetu „Božidar Adžija“, sada već davne šesdesete godine, onog veka J ali, za razliku od njega, on je bio krupnog stasa. Imao je gustu, riđu kosu i baš kao i kralj Brajan, govorio je glasno i smejao se grleno i gromko.
– E baš fino, stigla si na ručak, taman da nam se pridružiš, rekao mi je.
Ja sam rekla da sam već prezalogajila, ali me on uopšte nije slušao već je nastavio da ide u pravcu trpezarije vukući i mene za ruku.
– Evo, izvoli sedi! Nemamo ništa posebno, samo lički kupus.
Znaš da mi Ličani ne možemo bez krompira i kupusa, smejao se Branko, praveći šale na svoj račun.
Kako ja do tad u životu nisam ni čula za, a ni jela lički kupus, radoznalo sam pogledala ka stolu.
Na sredini stola pušilo se jelo iz jednog ovećeg đuveča. U dva tanjira, jednom koji je stajao ispred Zore i drugog koji je očito bio Brankov, bilo je sipanog kupusa, ali, između se videlo da ima i dosta krompira, a i po neko parče suvog mesa. Sve je bilo u finom softu od paradajza.
– Kako nemate ništa posebno kad miriše suvo meso, da se još na ulazu u zgradu oseti, našalila sam se ja. Osim tog, nudiš me ručkom kao da si ga sam spremio, nastavila sam da se šalim sa Brankom.
– I jesam. Ja sam majstor za lički kupus.
– Kupus k’o kupus, samo si mu dodao malo više krompira, nastavila sam ja.
– E nije, nego. Probaj, pa ćeš videti.
Uzela sam malo kupusa koji mi je on brzo sipao u jedan tanjir i bukvalno ostala bez teksta. Krompir je bio izuzetno mekan, a mislila sam da će biti tvrd zbog paradajza.
Istog dana, po povratku kući, usput sam kupila kupus i kod kuće, za moje ukućane, spremila lički kupus za sutrašnji ručak.
Negde pred veče uputila sam se u sobu svog sina gde su on i moj muž gledali utakmicu preko TV da ih pitam šta bi želeli da večeraju. Zatekla sam ih obojicu kako sede na podu i zure u TV ekran, bez daha držeći svako po pun tanjir ličkog kupusa ispred sebe i jedući halapljivo.
Otišla sam se u kuhinju, otvorila rernu u kojoj sam ostavila kupus i zabezeknula sam se od prizora. Veliki đuveč u kojem sam skuvala sutršnji ručak, lički kupus, bio je skoro prazan. U njemu je, možda, bilo kupusa samo za još jednu osobu, a nas je u kući, bilo četvoro.
Vratila sam se u sobu svog sina i svečano im objavila da su pojeli sutrašnji ručak te će tako umesto kuvanog i sveže spremljenog obroka za sutra, imati obrok po sistemu „ spremi sam jelo od onog šta nađeš u frižideru“. Moj sin i muž su me pogledali kao da sam pala sa Marsa i obojica, kao po dogovoru, rekli; Mi smo mislili da si ovo spremila za večeru, a koliko je dobro i ukusno, da nismo mogli da stanemo. Izvini, snaći ćemo se za sutra, ali ovo da nam spremiš opet, jel može?- umiljvao se moj sin.
Recept za lički kupus i njegovu pripremu, dobila sam od Branka, muža moje prijateljice i šnajderke Zore, ali ukus tog Brankovog ličkog kupusa još uvek osećam i dan danas, kao i tog dana kad sam ga prvu put probala.
Branka odavno nema. Izgubio je višedecenijsku bitku sa životom i dijalizom.
Ipak, uvek ga se setim kad spremam ovaj kupus i ovog puta rado ću podeliti sa vama njegov recept za ovo izuzetno zdravo, ukusno i jednostavno jelo.
Lički kupus
Za ovo jelo potrebno je:
– pola srednje glavice belog (zelenog) kupusa (oko 0,5kg)
– 5 – 6 komada belog ( ličkog) krompira srednje veličine
– 0,75 L kuvanog paradjza
– malo ulja ( po izboru)
– oko ½ kg suve mesnate slanine ili domaće šunke, ili suvog mesa po izboru ( može i posna varijanta, bez suvog mesa)
Priprema:
Kupus očistiti i iseći na reznace širine oko 1cm. Krompir takođe očistiti i iseći na kriške srednje debljine. U veći đuveć ili vatrostalnu posudu sipati ulje, tanko, da pokrije dno, preko toga rasporediti isečen krompir, preko krompira staviti suvo meso-slaninu, isečeno na deblje parčiće pa preko toga poređati isečen kupus.
Preliti paradajzom, poklopiti poklopcem ili folijom i kuvati u rerni na temperaturu od
180 stepeni sve dok krompir ne omekša i količina soka od paradjaza ne bude svedena na samo malo softa na dnu posude, a to je otprilike oko 1-2 h.
Nemojte dosoljavati ni u toku pripreme, a ni posle jer je sok od paradajza već slan, a i suvo meso takođe.
To je čitav kunst spremanja ovog veoma ukusnog, zdravog i starog jela koje je takođe dobro i kao gluten free hrana.
Prijatno i nadam se da ćete ga uvrstiti u svoj jelovnik.