Jutro je mirisalo na lipe u ulici u kojoj se nalazila zgrada u kojoj je radila, a njihov miris je ušao i u kancelariju odmah po otvaranju prozora. Počinjao je još jedan radni dan, obećavajući da će biti isti kao i svi prethodni, naporan, jer je par klijenata već čekalo u čekaonici, iako je radno vreme počinjalo tek za pola sata.
Ona je volela da dođe ranije na posao, da skuva sebi prvu jutarnju kafu i da je sama, popije na miru, razmišljajući o danu iza sebe, o deci i o njemu, svom bračnom drugu.
Ima tome već duže vreme da je shvatila da je vara, a on se pravio da je sve u redu. A nije bilo. Sve obaveze vezane za decu i njihovu školu, pale su na nju. Odavno nije bio na roditeljskom sastanku, ni kod jednog.
Upravo juče je učiteljica njihovog starijeg sina pitala da li joj je suprug zdrav?
– Jeste, samo ima previše poslovnih obaveza, ako ima kakvih problema recite meni, preduzeću određene korake, rekla joj je.
– Dečak je u poslednje vreme otsutan u mislima, odgovorila joj je učiteljica. Mislila sam da brine o nečemu, a kako dugo nisam videla vašeg supruga.. Ni ja ga ne viđam, mislila se u sebi, ali joj to nije rekla. Osim naravno uveče, kad bi umoran i iscrpljen, stigao kući. Bacio bi svoju akt tašnu na komodu u predsoblju, ušao u kuhinju, izljubio sinove, a onda bi ovlaš, dotakao i njen obraz, žurno se gubeći u kupatilu usput govoreći da će odmah da legne, da neće da večera jer je premoren i treba mu san, da se partijski sastanak odužio više no što je on očekivao, da se izvinjava što nije on otišao na dan otvorenih vrata, da ovog vikenda imaju stručni seminar na Kopaoniku i da neće moći da idu sa decom do Avale, na izlet..
Izgovori su se ređali, danima, mesecima. On nije znao da ona već odavno zna da partijskih satanaka nije bilo tako često, da nije bilo nikakvih seminara na Kopaoniku, Vrdniku i drugde. Ne, nije ga ona kontrolisala, ispitivala. Stvari su same isplivavale, jedna po jedna.
Jednom je to bio jedan njegov kolega koji se javio da kaže da na partijskom nije bilo ničeg značajnog i da mu to prenese, drugi put je to bila koleginica iz kancelarije, koja je javila da nema seminara i da se odlaže do daljeg.
Njoj je puklo pred očima, sve.
Toliko se zanela razmišljajući, da nije primetila kad je njena koleginica ušla u kancelariju. Trgla se kad je ova upitala ima li malo kafe i za nju. Ustala je da joj doda kafu i okrenula se ka vratima, na kojima je neko snažno zakucao i odmah potom ih otvorio.
Pogledala je u pravcu muškarca koji je stajao u dovratku zaneseno gledajući u nju. Ona je držala u ruci džezvu sa kafom i zurila u njega.
Stajali su i gledali se trenutak, il’ čitavu večnost, dok je između njih strujalo nešto čudno, toplo i iznenadno. Dugo je njen pogled ponirao u proleće njegovih očiju, a neki novi treptaj joj se razlio telom.
– O al’ si ti poranio, glas koleginice je prenuo iz zanesenosti. Uđi, taman da popijemo kafu zajedno. Ana, ovo je Veroljub, moj drug iz gimnazije.
Čvrst stisak ruke, muškarca sa najlepšim zelenim očima koje je videla u svome životu, definitivno je razdrmao Anu. Žurno je otišla do svog pisaćeg stola dok su joj kolena klecala i pretila da je svakoga časa izdaju. Osećala je njegov pogled na svojim leđima i stresla se od topline žmaraca koji je on izazvao.
– Šta mi se to dešava, vrzmalo joj se po glavi, dok je pokušavala da svoju pažnju usmeri na spise ispred sebe. Trudila se da smiri tremor ruku koji se iznenada javio, odbijajući da pogleda u njihovom pravcu, dok su oni veselo prebirali reč po reč.
Sledećeg dana Veroljub je došao pred kraj radnog vremena. Mila, njena koleginica je predložila da je Veroljub odveze jedan deo ka kući.
– On ide baš u tvom pravcu. Taman da ne pokisneš Ana. Rekla si da nemaš kišobran.
Za sve što se izdogađalo posle tog dana, Ana nije nalazila suvislo objašnjenje.
Kako su završili u sobi jednog motela, skidajući sa sebe sve, od momenta ulaska u sobu, čija je vrata on zatvorio nogom jer je u naručju držao nju, Anu, ljubeći je strastveno i ostavljajući je bez daha. Ona se uvijala oko njega kao bršljan oko zida, upijajući svom snagom vrelinu njegovih poljubaca, dok joj se razum mutio u vrelini strasti koja se razlivala kroz njeno telo.
Pljuštali su poljupci paleći joj kožu neverovatnom vrelinom. Na trenutak je zastao, pogledao je svojim zelenim pogledom, lagano, skroz, od glave do pete, a neko zadovoljstvo se ogledalo u njemu, dok je ona omađijana gledala u taj pogled ne znajući gde se nalazi. Ipak, taj pogled joj je govorio da je gleda kao ženu iz snova, taj pogled je priznavao koliko je želi, nju, baš tog trenutka.
Znala je da i ona želi njega, nesmanjenom žestinom i čežnjom, kakvu oseća samo žena koja je izdata, a koja se upravo tog momenta budi u saznanju da je poželjna i lepa nekom muškarcu, što ona dugo nije osećala. A onda je nastao vatromet strasti. Ubrazani dah, raspuknut u ritmu talasanja dva tela, sjajnih od sitnih kapljica znoja, isprepletanih jedno o drugo, u čvrstom, slepljenom zagrljaju, jedan njegov grleni zvuk izmešan sa njenim suspregnutim krikom i smiraj.
– Bože, šta sam to uradila, koji trenutak kasnije prodrlo joj je do svesti. Žurno, kao gonjena zver iskočila je iz kreveta u kojem je trenutak ranije uživala do beskraja, u kojem je postala preljubnica. Ista kao i njen muž.
Utrčala je u kupatilo pokušavajući da sa sebe spere dah prevare i izubljenih iluzija.
…
Jutro je bilo prohladno. Zvonila je manastirska crkva na jutrenje.
Ana je stajala i čitala molitve uoči pričesti. Žurila je. Suze su joj se slivale niz lice magleći joj pogled.
Još uvek je pamtila jučerašnje pitanje monaha, na svetoj ispovesti.
– Imaš li neki greh na duši?
– Prevarila sam muža, odgovorila je iz mesta.
– Koliko puta, nastavio je monah sa pitanjem, sa više njih?
– Ne samo sa jednim muškarcem, ali više puta, odgovorila je Ana.
– Znaš li zašto si to uradila, nastavljao je monah?
– Bilo šta da kažem zvučaće da se pravdam, a ja ne želim da se pravdam, jer, neko reče, ko se pravda sam sebe optužuje.
– A kaješ li se, upitao je opet monah?
– Kajem se što sam sve prekinula sa Veroljubom bez ikakve reči objašnjenja i ne odgovarajući ni na jedan njegov telefonski poziv.
– A kaješ li se što si izneverila muža?
– Nisam njega izneverila, izneverila sam sebe, odgovorila je Ana.