Ja ne znam otkud i kako se desilo da sam se združila sa dva brata, Austrijanca, u tom malom selu, nedaleko od Beča, u kojem je živela moja mama dok je boravila na radu u Austriji. Zvali su se Ernst i Peter. Bila su to meni, onda, vrlo čudna imena. Sećam se da su njihovi roditelji, čika Ernst i tetka Elza, dolazili uvek kod nas kad je moja mama, ponekad čak i nedeljom, shvatih, zbog njih, kuvala Serbische Bohne Suppe, ili ti naš srpski pasulj sa suvim rebarcima. A kuvala ga je u velikom loncu od 5 litara, što bi rekla moja baka Stana, kao za puk vojske. Međutim, uz salatu, skoro uvek od slatkog kupusa, lonac bi se ispraznio za tili čas. Nije se znalo ko više voli da ga jede, čika Ernst, koji je odlično govorio srpski jezik, jer mu je otac bio poreklom iz Bosne, ili tetka Elza, njegova supruga, prava Austrijanka, nežne puti i prelepe plave, talasaste kose. Ni moji novi drugari nisu zaostajali za njima, a ruku na srce ni moja mama, moj očuh Mile, a ni ja.
Čika Ernst je radio u bečkoj operi. Sećam se da me je jednom vodio da obiđem to staro bečko zdanje, ali iznutra. I sećam se da smo putovali crvenim metroom od Nusdorfa do samog centra grada, što je za mene bilo otkrovenje, jer sam se tad, te daleke šesdeset i neke prošlog veka, vozila prvi put metroom. Peter, njegov mlađi sin je išao sa nama.
Peter, Pezi (Peci) kako su ga zvali, bio je godinu dana mlađi od mene i bio je potpuno likom na svoju majku, tetka Elzu. Imao je svetlu, skoro nordijski plavu kosu i tamno smeđe, tople oči, koje su pravile nesvakidašnji kontrast sa bojom kose. Bio je, za razliku od svog starijeg brata Ernija, koji je bio visok i likom na oca, tamno smeđe kovrdžave kose, dežmekast, i veoma dobre naravi.
Tog leta, ti, meni interesantni austrijski dečaci i ja, postali smo divni drugari. Tog leta ja sam počela da učim nemački jezik upravo zahvaljujući Peteru i Erniju, koji nisu znali ni reč, mog srpkog jezika, kao ni ja njihovog, nemačkog.
Naši roditelji su se družili pa smo tako i mi postali drugari. Postali smo trojka, nerazdvojna, koju su u selu svi prepoznavali, njih kao meštane, a mene, kao devojčicu izrazito duge, vrane kose koja je išla sa njima kao senka.
Negde početkom jula meseca proslavljali su neki svoj veliki praznik, nekog onda meni nepoznatog sveca. Bila sam pozvana na ručak kod mojih novih drugara.
Stanovali su u maloj ulici koja se zvala Weber Gasse. Uličica se završavla puteljkom koji je vodio na breg, a kojim smo često, Peter, Erni, ja i druga deca, odlazili da bismo uživali u prelepom pogledu na okolna austrijska brda i krajolik.
Tetka Elza je rekla da dođem ranije, da bi mi pokazala kako se priprema to nacionalno austrijsko jelo; češke šnicle i Malakoff torta.
Nekako mi je bilo čudno da se austrijsko nacionalno jelo zove češke šnicle, kao i Malakoff torta, čije je ime tek zvučalo proruski, ali, ako se zna istorija Austrije i habsburške monarhije, sve je imalo svoj red i sve se kockice poslažu na svoje mesto.
Te, češke šnicle, se prave od barenog krompira i u njima nema mesa uopšte.
Ja volim krompir i sva jela od krompira tako da mi to nije ni malo smetalo, jer je ukus bio izvanredan.
Za Malakoff tortu nisam nikad čula do tad, ali je definitivno ona postala, moj omiljeni slatkiš dugi niz godina nakon te moje prve degustacije tetka Elzine torte, tim pre što se priprema veoma brzo i jednostavno, a pri tom se ne peče.
Od tetka Elze sam saznala da je to bila omiljena torta maršala Konjeva, visokog savezničkog komesara za Austriju posle drugog svetskog rata.
Ručak je bio neobičan za mene, devojčicu sa Balkana gde su svi ručkovi počinjali supom ili čorbom, što ovde nije bio slučaj, sa neizostavnim mesom, što takođe nije bio slučaj, sa obaveznom slatkom pitom posle ručka, što opet nije bio slučaj jer jer slatkiš bila predivno ukrašena i divnog ukusa torta za koju pre tog, nisam znala ni da postoji.
No, najlepše od svega je bio poklon koji sam dobila od tetka Elze. Poklonila mi je divan, pravi kišobran za dame prelepih duginih boja.
Nisam znala da tetka Elza sama pravi kišobrane, u maloj kućnoj radionici čime je popunjavala kućni budžet.
Malo je reći da sam od momenta kad sam ga dobila naprosto obožavala svoj kišobran. Nosila sam ga svuda sa sobom, za svaki slučaj, čak i kada nebo nije slutilo na kišu.
Jednom sam ga zaboravila u kupeu voza kojim sam išla za Beč, u jednu od svojih obaveznih jednodnevnih poseta austrijske prestonice sve vreme mog letnjeg raspusta. Shvatila sam da ga nemam tek kad sam stigla do mesta svog tadašnjeg isplaniranog obilaska.
Bila sam strašno tužna. Za nevolju i kiša je počela da pada tog poslepodneva pri povratku kući.
Uvek sam u vozu koji je saobraćao od Beča prema St. Andre- Werden sedela u jednom istom kupeo, na jednom istom sedištu, ukoliko bi bilo slobodno.
Već posle nekoliko takvih izleta i kondukteri su me prepoznavali. Da li je to bilo jer se iz aviona videlo da nisam Austrijanka, ili je to bilo jer sam bila uglavnom sama, ređe sa Peterom, kako god, tog dana kad sam izgubila moj prvi kišobran, „moje“ mesto je bilo slobodno, ali baš tamo gde sam ga i ostavila, čekao me je i moj kišobran.
Vozio se, više puta, do Tulna i natrag za Beč, sve do mog povratka kući u vozu i niko ga nije „pozajmio za uvek“, kako mi je rekao i kondukter, kada je došao da mi proveri kartu.
Poslednje godine srednje škole jedna od žica na kišobranu je pukla i ja sam, odnela svoj prvi kišobran na popravku. Imala sam već više kišobrana, ali kišobran od tetka Elze sam najviše volela. Nisu mu mogli konkurisati ni oni manji, koji su se mogli smestiti u školsku torbu.
Postojala je jedna, poslednja radnja za popravku kišobrana u Ruzveltovoj ulici u Beogradu gde je završio na popravci moj, dugin kišobran, kako sam ga zvala.
Često bih odlazila da proverim, da li je majstor uspeo da pronađe i zameni žicu na mom kišobranu, jer ih je bilo teško nabaviti, bar tako mi je on govorio.
Jednog dana, kada sam došla do radnje, ostala sam potpuno iznenađena. Na mestu gde je do par dana pre tog bila radnja za popravku kišobrana, trsila se radnja za izradu roletni.
Ušla sam u radnju da pitam kud je nestala radnja za popravku kišobrana?
Mlađi muškarac mi je rekao da je to bila radnja njegovog oca i da je on otišao u penziju, a da je on otvorio svoju delatnost na mestu iste.
Šta je bilo sa kišobranima, nepopravljenim, među kojima je bio i moj, dugin kišobran?Samo je slenuo ramenima.
E sad, da me neko pita zašto sam sve ovo pisala rekla bih mu da sam pre neki dan, na jednom blogu, pročitala lep tekst o staroj radnji za popravki kišobrana u jednom gradu na obali Jadrana i to mi je drmnulo damare i pokrenulo sećanje na moj prvi kišobran. Čudno je to kako čoveku navrnu neka izgubljena sećanja.
Izgubljena, ili skrivena, očigledno, negde u nekoj od fijoka, engrama, u nekom od delova sive mase.
A recept za Malakoff tortu , ako hoćete, ima jedan koji je isti kao i tetka Elzin.
Samo, nema više kišobrana kao što je bio moj prvi kišobran, duga, koji sam dobila od nje na poklon.