U vreme mog detinjstva spomenari su bili u modi. Sećam se, za rođendan sam od svoje školske drugarice Danke, dobila pravi spomenar, sa lepim, cvetnim, debelim koricama. I sećam se da mi se ona i prva upisala u taj spomenar stihovima, koji su meni bili podrška, kasnije, tokom života;
“Smej se i kad bi plakati htela,
osmehom uguši što ti srce skriva,
jer ko zna, možda neko u tvojim suzama uživa”.
Posle ovog je napisala i nekoliko stihova iz Tagorine zbirke “Gradinar”.
Imale smo samo jedanaest godina. Pamtim da sam obišla pola Beograda ne bih li našla Tagorinu zbirku pesama posle tih upisanih stihova.
-
Šta radiš kad imaš tako lepe zube i blistav, pravi, kalodontski osmeh, upitala me jednog dana moja dobra drugarica iz srednje škole.
Kalodontski osmeh, kao nadimak sam dugo nosila kao svoj zaštitni znak dugi niz godina kasnije.
-
Mama nasmej se, da ispadnemo lepi na slici, reči su mog sina kad je imao četiri godine jednog letnjeg popodneva dok smo sedeli na stepenicama ispred svog dvorišnog stana, a moj suprug je taj trenutak ovekovečio jednim crno belim snimkom.
-
Ptičicaaaaa. Zeeeeejtiiiiin. Uljeeeeee, uvek se čuje gromoglasno kad se slikam sa svojim unucima danas. Ta šala nam izazove spontan osmeh na lice i zbog toga su sve naše fotografije skoro uvek nasmejane.
Kad vratim film života unatrag sećam se da smo se svi više smejali no što je to danas slučaj. Osmeh je bio sasvim prirodno prisutan fenomen kod većine ljudi.
Ljudi su šetali ulicama Beograda nekako poletno, razdragano sa osmehom na licu bez nekog velikog razloga.
A tek s razlogom, smeh je poprimao epidemijske razmere.
Smejali su se od zadovoljstva kad bi slušali emisiju “Veselo veče”, koja se emitovala na radiju svake nedelje u 20h.
Ili kasnije kad bi gledali popularne junake, velikane filmskog platna, neverovatne komičare svetskih razmera Miju i Čkalju u serijama, ili komedijama.
Sad više kao i da nema komedija, onih pravih, koje izazivaju salve zdravog smeha. Pokoja satirična serija sa ponekom smešnom scenom koja se kasnije pretvori u uporni slogan i postane ofucana, pohabana i istrošena.
Nekad su se ljudi smejali i svojoj “nesreći” posebno Romi koji su umeli da zbijaju šale na svoj račun. Čvrsto verujem da im je to pomagalo da izdrže život kakav su živeli, do dana današnjeg. Smeh, pesma i igra su sasvim normalna pojava u životu svakog Roma.
Nekad su se deca igrala na ulici, ispred kuće i njihov smeh, cika, razdragana vriska nikome nije smetala. Naprotiv.
Nekad su se vicevi pričali svakodnevno i skoro svako je znao iz mesta da ispriča bar jedan vic. Čak su se štampale i male knjižice prepune viceva, zabeležene i sačuvane od zaborava; užički vicevi, južnjački vicevi, vojvođanski vicevi, bosanski vicevi, politički vicevi..
Danas to nije slučaj. Samo pojedinci pričaju viceve i to veoma retko.
Danas je smeh postao “retka zverka”. Postao je usiljen. Izgubio je spontanost. Polako iščezava.
Nema mnogo onih koji su se bavili istraživanjem zašto smeh iščezava sa naših lica.
Poznato je da se deca u toku dana nasmeju 300-400 puta dok odrasli to rade svega
15-17 puta. Nažalost i ova brojka kod odraslih postaje sve manja.
Pretpostavke govore da je to uglavnom zbog pada sposobnosti savladavanja svakodnevnog stresa kojeg sad ima mnogo više u ovoj tehnološki visoko razvijenoj eri.
Osim tog, upravo iskustvo, ali i pojedina istraživanja govore da je otuđenost baš zahvaljujući visokom tehnološkom razvoju postala sve veća.
Imamo paradoksalnu pojavu. Umesto da nas internet era približava jedne drugima, ona nas sve više razdvaja.
Mnogo više smo se družili pre pojave telefona, čak iako smo bili udaljeni jedni od drugih, a sama druženja su uključivala i mnogo smeha.
Za smeh naučnici kažu da je lek. Smejanjem oslobađamo izdašne količine hormona sreće i zbog toga se smeh kao lek, kao profilaksa pojave oboljenja preporučuje sve više.
Čak se pojavila i smeh joga.
Pojedini lekari u klinikama za lečenje onkoloških bolesnika upražnjavaju gostovanje klovnova na odeljenjima ovih bolnica, koji svojim performansima izazivaju smeh kod bolesnika, što deluje veoma okrepljujuće na sve bolesnike, posebno na decu.
Sasvim sigurno se zna da kad se smejemo :
-
povećavamo količinu kiseonika u organizmu -
snižavamo povišeni krvni pritisak
-
pomažemo eliminaciju postojećeg bola
-
smehom mnogo više pokrećemo trbušne mišiće čime uslovljavamo masažu unutrašnjih organa i ubrzanje peristaltike creva
-
smehom takođe relaksiramo mišiće, najviše trbušne, ali i mišiće lica, vilica i glave
-
smehom se na lakši način oslobađamo stresa
-
smeh nam poboljšava opšte imuno stanje organizma
Neki naučnici su izračunali da je 100 naših osmeha u toku dana ekvivalentno vožnji bicikla od 15 minuta trajanja. Ako se zna da vožnja biciklom ubrzava rad srca, te samim tim i puls, a onda i ventilaciju pluća, to znači da nam se i kapacitet pluća povećava.
Takođe, oni gore pomenuti klovnovi koji izazivaju smeh kod onkoloških bolesnika, upravo tim smehom uslovljavaju, a postoje kažu i dokazi, da 12h nakon takvog jednočasovnog smeha, maligne ćelije umiru.
Ako se ovo sve zna onda nimalo nema sumnje da smeh zaista i jeste prirodni lek koji nam svima donosi višestruku korist.
Ipak, uprkos svemu što se zna dosta tog o dejstvu smeha na naše zdravlje u celini, sve se manje smejemo.
I svi smo svesni da razloga ima mnogo.
I svi smo svesni da sami treba da preduzmemo odgovarajuće individualne korake ne bismo li baš sve to zbog čega se sve manje smejemo, pokušali da svedemo na prihvatljive situacije koje treba savladavati čak i uz pomoć smeha.
Znači, zdravlja radi, da se smejemo čak i ako nam do smeha nije.
Potpuno logično, jer ako nas nema, prestaje i sve ono zbog čega se nismo smejali.
Imam jedan konstruktivan predlog, gledajmo filmske komedije!
Bar jednom nedeljno da bismo svom telu dali oduške.
Da bismo uslovili salve smeha koje će kod nas da izazovu sve one dobre stvari o kojima sam upravo pisala.
Da se napunimo hormonom sreće da nam traje do sledeće komedije.
Ne dajmo životu da nas samelje bez borbe!
Borba u kojoj niko ne gubi već svi dobijamo je smeh.
Zato, nabacite osmeh na lice. Dajte mu ime, označite ga slovom azbuke ili abecede.
Ovo je osmeh A za komšiju.
Ovo je osmeh B za premijera.
Ovo je osmeh C za psa lutalicu.
Ovo je osmeh D za šaltersku radnicu.
Ovo je osmeh E za…
Samo se smejte. Kao sa početka ove priče 🙂
Pridružiće vam se još neko. Ja sigurno. Za mene su znali često da kažu; Šta se smeješ ko lud na brašno, a pametan na proju?
Odgovor je jednostavan, volim da se smejem, a i znam sve blagodati osmeha.
Eto, sad znamo zajedno, zašto nam valja osmeh.
