Kaže, umirem. Lagano. Parče, po parče. Istrošila sam sve resurse. Sve skrivene želje za nekim čudom koje dolazi ipak da razgrne ovu triviju, ovu tugu i jad koja se ustalila u srcu jer i nada umire i nestaje lagano.
Znam da je do mene. I znam da je i do nepisanog kodeksa, uz koji sam odrastala, da ljude valja voleti. Da im valja pomoći uvek, vazda, bez žaljenja.
Ne žalim ja. Ne žalim ni za čim što sam podarila bilo kom od svog života. Ali žalim što nisam umela da živim sama u svemu tom i za sebe.
Niko me tome nije učio i nikad to nisam naučila do kraja.
Pokušala sam, ne jednom, da napravim granice. Nije vredelo. Popustila bih.
Iz raznoraznih razloga. Najčešće zbog sopstvenog nedostatka da prepoznam manipulaciju, jer verujem, uvek.
Kad bih je i prepoznala, već bi bilo kasno, već sam bila u staroj šemi. I trpela bih, ponovo, do ivice, a onda bih se ponovo koprcala, bunila, psovala, urlala..
Nikako ne shvatajući u tim izlivima nemoćnog besa i nezadovoljstva da urlam na sebe samu.
Da solim sopstvene rane.
Da me boli još više i još žešće posle svake moje tirade.
Tek kad posustanem sa izlivima tog kuljajućeg besa, iznureno, isceđeno, zamrlo, shvatim da sam još jednom izgubila bitku sa vetrenjačama, bitku sa svojim slabostima, svojim kočnicama. Prepoznam sve to, no uzalud.
Nema goreg no kad teret godina davanja pokrije i ono malo samopouzdanja iščupanog iz sebe teškom mukom da se kao, trgneš na tren i kažeš dosta.
Al’ onda onaj crv koji ti svih ovih milenijuma kopa po glavi da je nehumano, nečovečno, neljudski, ostaviti nekog ko je bolestan, ko je prikraćen, ko je i manipulator čak u mnogim trenucima, ali koji su umotani u veo nemoćnosti, pa se opet zapitaš ne grešiš li možda?
Pa opet zastaneš, kao nebrojeno mnogo puta pre tog, pljuneš čak sebe i svoju “sebičnost” i nastaviš dalje, a teško ti je.
Težak ti taj kamen oko vrata i te negve oko nogu koje ti omogućuju samo hodanje u istom krugu kao da si dolap, a ne čovek.
Pa crpiš snagu iz nečijih stihova koji nisu tebi upućeni, ali ti greju dušu, puniš srce lepotom nekih dečjih osmeha i reči koje rastežeš u mislima kao žvakaću gumu da budu i traju što duže jer ti dođu kao lek, kao eliksir da hodaš i traješ dalje u toj žabokrečini i kolotečini života u kojem nisi ni srećan ni zadovoljan jer nisi svoj, nemaš sebe ni tren. Osim kad sedneš da istočiš neki red na papir gde opet, valjda od silne želje da ti bar dok to radiš bude lepo.
I pišeš o lepom, sanjaš neke pokretačke energije, “živiš” u životima tih nekih svojih junaka iz priče punim plućima i dišeš čisto, udišeš ljubav, osećaš te dodire koji ti nežno miluju dušu i telo, a znaš da nisu za tebe, ali ti prijaju, kao da jesu.
Maštaš.
Na svu sreću još uvek umeš da maštaš po cenu da te i ta mašta odvede u imaginaciju, a ova da te odvede do slepe ulice tvojih misli gde staneš uplašeno i zapitaš se; Kuda sad? U zdravlje ili u bolest?
I osetiš da te je neko snažno protresao, ošamario čak da se trgneš, da zastaneš, da sedneš i da doneseš odluku u kojoj ćeš jasno sagledati sve i reći, najzad.
Idem da živim ovaj jedini život koji imam kako želim ja sama, kako mogu i kako hoću. Bez repova. Bez okova. Bez stida i srama. Bez besmisla koje te oplelo ko udav i koje ti već dugo usitnilo disanje da dahćeš i ropćeš ko sipljivo kljuse.
A onda ti opet, odnekud, iz ko zna kog delića, ko zna kog mozga jedna strelica kao strujni udar protrese damare i začuješ glas; Kud bi ti?
Pa zar nisi naučila da biti slobodan nije isto što i biti ponovo slobodan?
I taj trn, koji te ubode posred pameti i posred već umrlog srca te u tom bolnom magnovenju otrezni i opet, kao i sad ti se već čini milenijumima pre tog trena, nastaviš da hodaš kao zombi u tom svom krugu od života, nastaviš da okrećeš taj dolap, a vode nigde da ti ugasi žeđ, a zrna nigde da ti snagu da.
I ne pitaš se u tom trenutku dokle još? Samo znaš da će taj trenutak, tog istog pitanja ponovo doći i postaneš svestan da jeste umrlo još jedno parče tebe.
Boli taj čip u glavi smešten na nekom inoperabilnom mestu, konstantnim bolom koji prepoznaješ, ali koji mazohistički prihvataš kao deo sebe jer si kukavica, jer vučeš sekvele starovremskog u sebi, jer si čovek, roba sa greškom.
