Pričaj mi o ljubavi

Ajde, ispričaj mi jednu priču, hoćeš?

Koju? O čemu?

Neku lepu, staru, zanimljivu. Znaš ti već. Celi život si mi pričala priče.

To je bilo davno. Sad si velika, odrasla. Imaš svoju decu. Imaš unuke. Sad ti pričaj njima priče. Ako ne znaš nove, pričaj im neke stare. One koje si čula od mene.

Mnoge sam im već ispričala. Samo, bojim se da ih baš i nisu pomno slušali. Ovi mali, unuci, oni tek rastu i one priče teško da mogu da im budu zanimljive kao što su meni tvoje nekad bile.

Hoće, hoće. Ne brini. Oni, čak i kad misliš da ne slušaju, još kako upamte baš ono što i jeste važno. Eto ti, nisi bila ni ko tvoja najmlađa unuka, a zapamtila si skoro sve što sam ti govorila. Čak i sad i dalje želiš da ti pričam.

Ti si uvek lepo pričala, a ja sam volela da te slušam. I da znaš, nedostaju mi tvoje priče, mnogo.

Po njima me najviše i pamtiš, rekla bih. Što jes’, jes, pričala sam ti o svemu i svačemu.

Nisi mi baš mnogo pričala o ljubavi. Sećaš se? Pitala sam te jednom kako da prepoznam pravu ljubav? Još se sećam šta si mi rekla. Ali, ne, bolje ti pričaj. Ajde pričaj mi o ljubavi. Pa valjda je bilo ljubavi nekad.

Što? Zar je sad nema kad hoćeš da ti pričam baš o ljubavi?

Ima, nije da nema, ali nekako kao da to nije isto što je bilo u tvoje vreme. Kao da se drugačije i voli, jer je i drugo vreme. Hajde, nemoj da me zagovaraš. Posle ću ja da se nadovežem, ako bude potrebe. Kaži! Kako je tebe deda voleo?

A ne, prvo ću da ti kažem kako je moj otac, tvoj pradeda, Raja, voleo moju majku, Draginju.

Znaš, otac je majku video jednom na seoskom prelu i zavoleo je odmah, na prvi pogled. Bila je malog rasta, tanka, kao grančica, plavooka, sa dugim viticama. Tvoja majka pomalo liči na nju.

Kako znaš kako ti je izgledala majka kad je umrla tebe rađajući?

Otac mi je pričao. Uveče, u zimske večeri, kad namiri blago seo bi pored starog šporeta, zavio cigaru, pušio lagano ispuštajući kolutove dima gledajući kroz svaki od njih, kao kroz vreme.

Mi deca, sedeli bismo okolo, na krparama na patosu, gledali u njega i ćutali. Onda bi odjednom Smiljka, najstarija, rekla; Tajo, ajde pričaj nam o majci. Javorka bi odmah skočila i dodala na to; Ajde tajo, ajde!

Gligor bi gledao u oca sa onim njegovim krupnim plavim očima sa iščekivanjem, a ja bih ćutala u iščekivanju.

Maćeha Krstina bi plela mirno u svom ćošku čarape u istom, krutom položaju, sedeći na šamlici pokraj vatre i povremeno ubacujući po neko drvo u ložište prethodno uvek džarajući žar.

Kako, zar se ona nije ljutila kad on priča vama priče o babi Draginji?

Nije. Nikad.

Znači da vas je volela.

Jeste, volela nas je na neki svoj, krut način. Znaš, ona se udala za našeg oca pod moranje. Bila je ostala udovica, bez dece, sirota. Tazbina je vratila njenoj kući. Roditelji joj već umrli, brat joj se oženio, snaja nije htela još jednu gazdaricu u svojoj kući, još jedna gladna usta. Onda niko nije hteo udovicu. Ni da je ima u kući, još manje da je oženi.

Kad je moja majka umrla mene rađajući, otac je ostao sasvim sam u kući sa četvoro male dece. Jedno drugom do ušiju. Smiljka je imala samo tri i po godine, Javorka dve. Ja sam bila Gligorova postupka.

Šta ti to znači?

Gligor je imao samo 11 meseci kad sam se ja rodila. Za dete koje se rodi u istoj godini kad i ono pre njega, se kaže da je postupče. Ja sam bila slučajnost i iznenađenje u svakom pogledu za moje roditelje, jer nisu planirali da posle Gligora imaju još dece. Ali, znaš kako ljudi kažu; Čovek snuje, al Bog određuje.

Pa ko je dedi pomagao u poslu i oko vas?

Prvi komšija, Mitar, rođeni brat Krstinin. On je i dao predlog našem ocu da oženi njegovu sestru udovicu. To je bilo dobro i za njega i za nju. A i niko ne bi zamerio. Ljudi su onda drugačije razumevali život i teške situacije rešavali u hodu, bez mnogo filozofiranja. Bili su daleko praktičniji od ovih danas.

Pa zar se deda nije bojao da će imati još dece sa Krstinom?

Nije. Krstina je bila bezdetna. Sa pokojnim mužem nije imala dece, a bili su čak osam godina u braku. Govorkalo se po selu da je sagrešila pre braka, sa prvim komšijom koji je ostavio, noseću.

Jedva je izvukla živu glavu posle pobačaja kod neke vračare iz nekog udaljenog mesta. Njen pokojni muž je bio udovac, bez dece. Govorkalo se da je zato i oženio. Nije mogao da bira ni on ni ona. Ume život da izmeša svoje karte i da sastavi sve kako treba i valja.

Pa šta je to valjalo što se deda Raja oženio Krstinom?

Sve je valjalo. Ona je bila seoska devojka. Navikla na radove u kući, okućnici, bašti i na njivi. Oko nas dece se lepo snašla. Posebno oko mene. Neki kažu da je mene najviše volela. Ne znam da li je to tačno jer se ne sećam da me je nekad poljubila, ali, mene je uvek vodila sa sobom. Svuda.

Volela je kad bi joj neko nepoznat u prolazu rekao; Snajka, al ti mala liči na tebe. Imale smo obe talasastu kosu. Kuštravu ko kolmovanu. Njoj bi njena često izvirivala ispod marame i padala na čelo, a moja bi se meni, onako loknasta razbarušila oko lica.

Kažu i da je volela što je otac meni dao ime njene pokojne majke, Stanojka.

Bože, pa zašto je deda to uradio? Što ti nije dao ime tvoje majke, ili svoje majke?

Otac je bio ubiven smrću moje majke Draginje. Nije tri dana izašao iz sobe. Jedva ga je prota Miloje namolio da izađe da obave sahranu pokojnice. Pričaju, da je bio senka od čoveka, koji je čekao ispred te iste sobe da se ja rodim, nekoliko dana ranije. Pričali su da nije hteo ni u ruke da me uzme.

Krstina, moja maćeha, je dolazila svaki dan da nas obuče, spremi, da nam skuva, da nas polegne uveče u krevet, a sve po naredbi svog brata Mitra, našeg komšije.

Kažu, da je Mitar njoj govorio da ćuti i da radi i da će da je uda za mog oca Raju.

I krstina je ćutala i radila. Danima.

Pa kad se deda Raja njom oženio?

Čim je prošlo četrdeset dana. Pop Miloje je dolazio da osveti kuću i da mu kaže da bi bilo dobro da posluša Mitrov predlog, a i da Krstina ne dopadne opet na loš glas, a dobro čini. Selo je to. Očas posla dokoni svet isprede priču koju ni najpametniji ne može da razmrsi. Osim tog, valjalo je i mene krstiti. I otac je pristao. Bez volje, ali i bez pogovora.

Mada, i danas se govori da je pop Miloje pričao sa ocem skoro svakog dana. Nekad je ovaj odlazio kod njega u parohijski dom, nekad bi prota došao kod nas i dugo sedeo sam sa ocem u njegovoj sobi. Povremeno bi se odatle začuo očev lelek i kažu da su mu oči bile crvene kao krv posle tih razgovora sa protom Milojem.

Ali, mnogi kažu i da bi skrenuo pameću da nije bilo oca Miloja.

Odmah posle svog venčanja krstili su i mene. Kad je Krstina predložila da mi da ime Stanojka, otac je odmah pristao. Bilo mu je sve jedno. Odavno znam da mu je bilo sve jedno koje ću ime imati kad on više nije imao onu koju je voleo i koju je izgubio jer je rađala mene.

A gde je bila dedina sestra, da mu pomogne? Vera, jel se tako zvala?

Ona je živela u susednom selu i porodila se par dana pre moje majke. Eto, to ti sve govori.

Znači, Krstina se nikad nije bunila kad bi vam deda pričao o majci?

Nije, sedela je i slušala. Delovalo je kao da nije prisutna, ustvari, da je tu samo fizički, a da su joj misli ko zna gde.

I? Jel bi vam deda Raja pričao o majci kad ga pitate?

Jeste. Ponekad. Najčešće zimi kad je bilo posla samo oko kuće i blaga. Svaki put bi se zagledao u Gligora, pa u mene, nekako dugo. Naročito u mene. Jednom je, dok je pričao, rekao iznenada; Ti Stanojka, si ista kao tvoja pokojna majka. I bićeš ista kao ona. Malog si stasa, na nju. Tiho pričaš, kao i ona što je pričala, ali su je svi čuli. Čak imaš njene pokrete, njen pogled. Imaš i taj odsjaj u kosi kao što je i ona imala. Čudo Božije. Rodila je sve četvoro, ali ti najviše ličiš na nju, a tebe nije ni podojila, čak. Čudni su putevi i misli Božije, govorio je onda u podužem monologu.

Meni je bilo onda šest godina. Uživali smo, mi deca, kad bi nam pričao o majci. Pričao je uvek istu priču. Kako su se prvi put videli na komšijskom prelu. Njoj je bilo sedamnaest, njemu dvadeset i jedna, tek se vratio iz vojske. Kad je ugledao, odmah je rekao ocu da oće da se ženi. Njom i nijednom drugom. Moj deda, Gligor, po kojem je brat dobio ime, je bio očajan. Sve se nadao da će ga oženiti ćerkom svog dobrostojećeg pobratima. Oboje su se tome nadali, ali, ne bi ništa od tog.

Otac je uzeo majku.

Zavoleli su je svi njegovi, onako malu, vrednu, brzih ruku i hoda, blagorodne naravi, uvek nasmešenu. Kažu ništa joj nikad nije bilo teško. Podmetala se za svaki posao i bila spremna za sve.

Kad bi obavila sve poslove u kući i oko nje, žurila bi na njivu da pomogne ostalima u radu, sve kao, noseći okrepu, a ustvari želeći da pomogne svome Raji.

On bi, kad bi je video ostavljao sve i trčao joj u susret, uzimao obramicu sa teretom sa njenog ramena, prebacio preko svog, dok bi drugom rukom nju obgrlio oko pasa. Tako bi došli do oca i majke, pričajući i gledajući se. Kao da se nisu videli sto godina, a ne tog ranog jutra, u zoru.

Vazda su nešto zajedno pričali. Ili se gledali. Sedeli bi za stolom posle obeda i gledali jedno u drugo kao da su hteli da zapamte svaku crtu, svaku liniju na licu onog drugog. Otac bi se često, kad bi majka vadila vodu iz bunara, stvorio niotkuda kraj nje i govorio joj; Čekaj rano, ja ću to. Pusti. Teško je to za ženu.

Uvek je gledao da je odmeni kad bi video da je teret veći i uvek bi joj rekao; Nemoj ti rano, ja ću!

Rano? Od hrano? Jel tako?

Jeste. Hrana je onda bila blagoslov. Svako ko je imao redovno da jede smatralo se da je Bogom blagoslovljen. Hrana se nije bacala. Hleb se mesio da ga ima bar nedelju dana i svaka mrva je bila važna, ako ne za ljude, za blago, stoku, živež.

Otuda je ostao taj izraz i ako nekome kažeš rano, to je značilo da ti je veoma drag i mio.

Uveče, kad bi došlo vreme za počinak otac je, kažu, govorio našoj majci; Nemoj da se zaradiš Draginja i da te čekam mnogo dugo. Znaš da ne mogu da se zgrejem sam. Njegova majka bi se na te njegove reči prekrstila, dok bi se njegov otac kažu, nasmešio, a majka bi sagla glavu crveneći u licu. Kad bi otac video da je pocrvenela tek onda bi je zadirkivao; Nisi mi devojka pa da crveniš.

Ti si moja druga polovina jabuke. Eto to si ti meni.

A zato si ti meni rekla da ću lepo da živim ako nađem svoju drugu polovinu jabuke? jer onda smo jedno uz drugo ne jedno sa drugim. Jel tako?

Tako je rano moja. Sećaš se, pitala si me; Jeli majka, kako da znam kad nekog zavolim? Kako da znam da je to ljubav?

Kako da se ne sećam. rekla si mi doslovce; Kad ugledaš tog koji ti se sviđa i kad ti od pupka, sve u krug krenu topli talasi koji se šire gore, ka srcu, a ovo počne da ti galopira, kao ludo, e tog voliš.

Tako je i bilo kad sam videla ovog mog životnog druga. A mislila sam da ga ne volim, al..ipak. Sastavismo mi evo, skoro pola veka. Al leti vreme,

I? Jel on tvoja polovina jabuke? Jel znao da te drži za ruku onda kad su je svi ispustili? Jel umeo da te ugreje zagrljajem u hladnim noćima?

Jeste li kad god zaspali umorni, a ispleteni ko lijane do svanuća?

Jeste li kad god plakali zajedno?

Jeste li kad okrenuli jedno drugom leđa, a onda se posle tog još čvršće, skoro gušili od jačine zagrljaja?

Jeste li se kad god pogledali smrknuto, a onda se milovali pogledima i dodavali jedno drugom i ono što mu ne treba?

Jeste li se zajedno sećali onog što je prošlo? Kako ste zajedno radili, sticali, podizali i kako ste ostali opet, sami, vas dvoje?

Jer, ako jeste, onda si ti živela ljubav rano moja i imala si i imaš svoju polovinu jabuke

Čak i ako sad spava, ćuti, ne priča. Tu je, a nije. Tu smo, a nismo. Dva sveta. Zar je i to ljubav?

Jeste rano i to je ljubav. Ne može i ne ume svako da voli kad se ćuti. Nije ljubav kad dobijaš. Ljubav je kad daješ. Nije ljubav kad tražiš, kad očekuješ. Ljubav je kad se raduješ onome što si dao, kad imaš da daš iz sebe sve ono dobro što se sakupilo ranije.

Ljubav je kad voliš onog kog si zavolela i izabrala nekad u onom kojeg imaš sad.

Znaš da te zato i zovem moja Zaratustra?

Ko ti je taj? Nisam imala prilike da saznam za njega.

Nije ni važno majka ko je on. Važno je da si ti mudrija možda čak i od njega samog i da si uvek znala i znaš da kažeš prave reči u pravo vreme.

Odoh da obiđem mog medu koji spava. Ostaj u miru u društvu anđela.