Ja od svog rođenja živim u Beogradu, ali nisam to nikad smatrala nečim od izuzetne važnosti, a još manje sam tim podatkom mahala drugima ispred nosa, onima, koji nisu imali privilegiju da budu treća generacija Beograđana, kao ja. Meni je uvek bilo važnije gde sam se rodila, a ja se nisam rodila u Beogradu. Mene je moja mama rodila u onda, jednom malom gradu, blizu Beograda.
Volela sam da mi priča, zašto je samo mene rodila u tom gradu, dok su se moji sestra i brat, rodili u Beogradu.
Kaže, stanovali smo na Neimaru, ispod Čubure, u jednoj maloj ulici nedaleko od onda poznate kafane “Neimar” gde, je moj tata, toga se čak i ja kroz maglu sećam, voleo da igra bilijar nedeljom, posle podne. To što sam se ja rodila van Beograda za ono vreme, a bilo je to sredinom prošlog veka, nije bilo uobičajeno, jer su u Beogradu postojala čak četiri porodilišta. Ali, mojoj mami se nije posrećilo da, kad je došlo vreme da rodi mene, svoje treće, najmlađe dete, bude i mesta na odeljenjima istih. Tako je hitna pomoć, sa zavijajućom sirenom jurila kroz grad, jedne mlade noći, krajem meseca septembra i krenula preko Save u Zemun.
Pamte Zemunci da se do njihovog grada onda, dolazilo ispod starog nadvožnjaka, trojelbusima, putem pored kojeg se belasao pesak, dok se Beograd gubio u daljini.
Tako sam ja rođena u divnom gradu u Sremu, u Zemunu i na to sam strašno ponosna.
Ma nema veze što sam u svom rodnom gradu provela samo par dana posle svog rođenja, ja ga doživljavam i dan danas kao svoj rodni grad, jer za mene on to i jeste.
Zemun je danas jedna od beogradskih opština. Za mnoge prave Zemunce, one koji su celi svoj život živeli u njemu, to je samo administrativni podatak jer oni, ali i ja, svoj grad doživljavaju kao grad za sebe, što, ako ćemo pravo, Zemun to i jeste.
Prvi put sam ponovo, od dana svog rođenja, videla svoj rodni grad kad sam išla po krštenicu koja mi je trebala za upis u srednju školu. Bilo je to putovanje za pamćenje.
Trebalo je da idem do opštine Zemun, a ja sam imala tremu kao da putujem u inostranstvo.
Trolejbus, broj 14, vozio je od pijace Zeleni Venac do Muhara, jednog dela Zemuna.
Rekli su mi da siđem stanicu pre.
Obrela sam se u centru grada u Glavnoj ulici. Zemun je tad na mene je ostavio jedan strahopoštovajući utisak. Ništa nije bilo kao u Beogradu. Kuće sa starim fasadama, divan park, ljudi susretljivi, prijatni.
Brzo sam našla opštinu i dobila svoju krštenicu odmah, istog dana, čemu su se baš čudili svi koji su znali da se za to, onda, u ono vreme, dolazilo opet, za par dana.
Taj prvi moj susret sa mojim rodnim gradom pamtim i sad. Pamtim kako me je bilo strah jer sam se nalazila u nepoznatom gradu.
No, svaki drugi susret sa svojim rodnim gradom, postajao je za mene sve lepši i postajali smo sve bliskiji, on, Zemun i ja.
Kao turista koji želi da upozna sve skrivene delove grada koji mu se dopada, tako sam i ja otkrivala svoj rodni grad tokom narednih godina; Muhar, stare uličice, Gardoš, zemunsko groblje, dunavski kej, stari put za Bežaniju, novo pozorište u kojem sam jednom gledala predstavu “Labudovo jezero” i nezaboravnog Žarka Lauševića u ulozi Kanjoša Macedonovića.
Sećam se, da je tih godina, moja mama često spremala raznorazna jela od testa; šufnudle, rezance sa orasima, sa makom, sa krompirom, sa slatkim ili kiselim kupusom i uvek su to bili oni domaći, razvijani široki reznaci. Ja sam se “davila” u svima, najviše u onim sa krompirom.
Ne znam zašto je moja mama flekice sa krompirom zvala grenadirmarš, ali znam da se to jelo u Banatu zove, Vojvodini, nasuvo sa krompirom. Bilo kako bilo, evo recepta za to prečansko, u celini, vojvođansko jelo.
Grenadirmarš / flekice / nasuvo sa krompirom
Za ovo jelo potrebno nam je:
1 kg krompira, oljuštenog isečenog na kocke veličine 5 x 5cm i skuvanog
2 glavice, srednje veličine crnog luka sitno iseckanog ( ja više volim na rebarca)
500g testenine, flekica ili ravnih širokih rezanaca, skuvanih u posoljenoj vodi sa malo ulja
ulje
so
biber
1 kafena kašičica šećera
aleva paprika ( po želji )
U jednu veću posudu sipati ulje da se malo zagreje, dodati crni luk i lagano pržiti mešajući dok ne porumeni i postane staklast. Po želji dodati kašičicu aleve paprike ( ne mora ako ne volite), pa u to dodati skuvane flekice, rezance i skuvani krompir i lagano sve promešati. Dodati, po potrebi i malo vode u kojoj su se kuvali rezanci. Posoliti i pobiberiti po ukusu i dodati na kraju lagano mešajući jednu kafenu kašičicu šećera.
Dugo su me u familiji zavitlavali kako sam ja prečanka jer volim da jedem rezance na sve moguće načine. Kad sam bila mala nisam znala šta znači biti prečanin, prečanka, ali sam se uvek osećala, nekako važnom kad bi mi to rekli.
Kasnije, saznala sam da sve koji žive preko Save, u Sremu, Beograđani zovu prečanima.
Onda su krenule priče kako su prečanke najbolje domaćice, pa sam se ja opet pravila važna, jer sam sebe smatrala jednom od njih.
Na poslu sam imala jednu koleginicu koja je bila Zemunka, od davnina, što je značilo da su svi njeni bili Zemunci kusur generacija. Mene je ona posebno volela i izdvajala jer sam, bila Zemunka. Nikada nije priznavala to što sam živela u Beogradu da me to čini Beograđankom.
Danas je moj rodni grad drugačiji, moderniji, ali još uvek ima onaj stari šmek kakav je imao te davne šesdesetpete, kada sam ga prvi put videla posle svog rođenja u njemu.
Skoro sam, preko FB, stekla jednu divnu drugaricu koja je Zemunka i koja je videvši da sam i ja rođena u Zemunu poželela da budemo prijateljice. Usrećilo me je opet saznanje da me moji Zemunci, smatraju Zemunkom i ponovo sam se osetila važnom što sam deo tog starog, drevnog grada.
Sve ove godine živim u glavnom gradu i smatram ga svojim gradom, ali u srcu uvek nosim i svoj mali rodni grad, na Dunavu, preko, u Sremu, onaj, stari Zemun.