Vižla Beta i perkelt od zaborava sačuvan

Juče, na ćošku moje ulice, dok sam nosila kese u obe ruke pune povrća za ovu nedelju, između zgrada je pred mene “iskočila” devojčica, starosti oko trinaestak godina, u pratnji jedne nešto mlađe i prelepe mlade kuje, mađarske vižle. Vižla je, kao da zna, ili kao da je opremljena senzorima za prepoznavanje onih koji vole pse, odmah stala ispred mene i liznula mi ruku. Gledala me je svojim žutim očima sa puno ljubavi i neke, samo mladim psima svojstvene razigranosti. Pomilovala sam je po čelu i onim mekanim dugim ušima, a ona se privila uz moju nogu, očekujući još.

Videlo se da je velika maza.

Ja mnogo volim pse, ali ne mogu se pohvaliti da volim baš sve rasne, pedigrirane pse, kako ih ja zovem, jer od pojedinih, između njih, zazirem, ali, baš volim mađarske vižle.

Mađarske vižle su vitke, riđe, kratkodlake, dugih nogu, brze, pametne, poslušne, lake za treniranje, izuzetno odane, brze kao vihor kad rade posao za koji su prirodno obdarene, za lov i dugi niz godina su psi koji zauzimaju visoko mesto ne nekoj mojoj tzv. kinološkoj listi.

Da ih iznimno volim više od ostalih rasnih pasa nije umanjila čak ni činjenica da imaju žute oči, jer za razliku od drugih životinja iz roda zveri, kojima pripada i pas, vižla ima oči sa toplim i blagim pogledom. Ili se to meni samo čini, jer ih volim?

Za mađarsku vižlu sam prvi put saznala, upoznala se sa njom još sedamdesetih godina prošlog veka. Takvog psa, kuju, imao je otac moje dobre drugarice sa kojom sam delila klupu u srednjoj školi, Smiljke.

Smiljkin tata, čika Sava, je bio oficir ondašnje JNA i bio je lovac. Često je, s’ jeseni išao u lov donoseći uvek po nekog fazana, zeca ili srndaća. Bio je majstor za prepariranje svojih lovačkih trofeja i u njihovoj kući je bilo mnogo primeraka raznoraznih ptica i drugih sitnijih šumskih, divljih životinja iz naših krajeva. Sve su mi izgledale kao žive, a posebno su im bile interesantne oči, jer su delovale kao da će svakog momenta da trepnu malenim kapcima.

Sećam se da ga je uvek u lovu pratila kuja Beta, mađarska vižla.

Beta je bila ljubimica cele porodice, ali i nas, Smiljkinih drugarica. Ipak, činilo mi se da je meni bila privrženija od ostalih. Puno puta je i sama Smiljka govorila da Beta više voli mene nego nju.

Možda je to bilo zato što ja nikad nisam došla kod nje, a da nisam donela neku sitnicu i za Betu. Nekad je to bila igračka, nekad po jedna oveća kost, a ne retko i kifla iz pekare koje je ona obožavala.

Vremenom je Beta, kad god bih došla, gurala sama svoju njušku u moj džep i odande bi spretno izvadila svoju kiflu, koju bih ja, kao nehajno, ostavila da viri iz njega.

Čika Sava je ne retko i meni davao po neku koku fazanku, kako je on govorio.

Sećam se, kada sam prvi put dobila fazana nisam znala šta sa njim da radim. Na svu sreću, čika Sava nije samo bio dobar lovac već je znao kako se i sprema divljač.

Mnogo puta sam ostajala kod Smiljke na ručku, ako bi ulov bio veći, jer bi onda njen tata, čika Sava, spremao njegov čuveni lovački perkelt .

Tako sam zahvaljujući njemu i ja naučila da kuvam supu i perkelt od koke fazanke, ili zeca, da stavljam divljač u pac, da ih očistim od dramlija (sačme), da ih špikujem belim lukom i obmotam slaninom i ispečem cele, kao i da pravim lovački gulaš od srnećeg mesa.

Bila sam prvi razred srednje škole, a naučila sam tad više o divljači nego o domaćoj peradi.

Ja nisam imala uslova da imam svog psa, a sećam se, čika Sava je hteo da mi pokloni prvo Betino štene.

Beta je na svet donela dva mala štenca, mužjaka i ženku.

Te godine je kinološki savez Jugoslavije doneo odluku da psići iz prvog legla ne mora više da dobijaju imena sa početnim slovom abecede, već da je obavezno da im samo imena počinju istim slovom.

Ja sam dobila čast da kumujem Betinim štencima. Bila sam presrećna. Moji “kumići su dobili lepa imena. Nazvala sam ih, shodno njihovom poreklu, Tibor i Tina.

Odavno više nema čika Save, divne mađarske vižle Bete, odavno nema više ni Tibora ni Tine. Ipak, svi oni još uvek žive, veoma živo u mojim sećanjima jer dovoljna je neka nova mađarska vižla da se pojavi u mojem vidokrugu da sećanja navrnu i da me opet potsete na Betu, psa koji nije bio moj, ali koju sam ja volela kao svoju i koja je, znam, mene volela, koja se nikada nije jogunila, ili ljutila, osim kad bismo je u šali nazvali; Mađarice jedna.

Nikada nismo saznali, ni Smiljka, ni njen tata Sava i ostali ukućani, zašto bi je te dve reči uvek nagnale da nam okrene leđa i ode u svoju ležaljku ne želeći dugo da nas pogleda.

Smiljka danas živi u velikoj jabuci. Ne znam da li ima psa i ne znam da li se još uvek seća svoje Bete koju ja i danas pamtim.

Život zna da razdvoji ljude, ali ja verujem da ih i spaja.

Ko zna, nije li mlada vižla koju sam juče susrela, znak da ćemo se ipak ponovo sresti, Smiljka i ja, prepoznati posle dugih godina i sećati…sećati…sećati.

Jelo se kuva u klasičnoj posudi za kuvanje, ali, ukoliko ste vični kuvanju u ekspres loncu možete ga kuvati i u njemu s’ tim da ga završite u običnoj posudi.

Za ovo jelo potrebno vam je oko 600g. mesa od divljači; zečetina, meso od fazana ili srnetina. Bolje je meso sa kostima i poželjno je da je isečeno na omanje komade.

Ako ste dobili sveže meso divljači neočišćeno od dramlija (sačme), prvo ga treba dobro oprati i ostaviti preko noći da odstoji u vodi u kojoj je dodato malo sirćeta,  a ujutro lagano, špicastim nožem izvaditi preostalu sačmu.

Meso iseći na uzdužne komade npr. veličine 7cm x 5cm!

Osim mesa potrebo je:

U jednu veću posudu (oko 3l zapremine) sipati ulje da pokrije dno, ulje malo zagrejati pa dodati isečeno meso, iseckanu slaninu, crni luk, beli luk i prazi luk i pržiti na temperaturi srednje jačine mešajući neprestano da luk ne zagori.
Dodati alevu papriku i rendanu šargarepu neprestano mešajući!
Doliti oko 1l vode i ostaviti na laganoj vatri da se kuva povremeno mešajući, oko 30 minuta.

Ukoliko želite da vam se jelo brže skuva u običnoj posudi, stavite u nju jednu malu kafenu kašičicu od rostfraja da se kuva zajedno sa sadržajem. Ovo će ubrzati kuvanje mesa.

Posle 30 minuta dodajte iseckanu papriku, crvenu i zelenu, lovorove listove i cele ljute papričice!
Ko voli žešće ljuto, može papričice sitno naseckati.

Dodajte ostatak vode, jednu kafenu kašičicu kristal šećera, malo mlevenog bibera i posolite po ukusu!

Kuvajte na laganoj vatri uz povremeno mešanje sve dok se meso ne skuva!

Meso je kuvano kada počne da se lagano odvaja od kosti.

Kada je meso skuvano dodajte pola litre mlevenog paradajza i ostavite da krčka još oko 10 minuta!

Pospite odozgore iseckanim prešunom!

Perkelt od fazana se skuva otprilike za sat i četvrt, od zeca za sat i po, dok se od srnetine kuva po nekad i do dva i po sata.

Vreme kuvanja u ekspres loncu je manje za trećinu.

Ipak, uvek je ukusniji perkelt iz standardne posude za kuvanje, šerpe ili lonca.

Lepo skuvani perkelt ima svoju gustinu i retko ga je potrebno zagustiti dodavajući mu brašno tim pre što se na kraju u njega dodaju široki već skuvani domaći rezanci.

Ja volim da umesto rezanaca stavim noklice pripremljene od brašna, jaja i jogurta, ali recept za iste u nekom od drugih postova, a dotle prijatno!