Dugi niz godina moje pamćenje se nepogrešivo probudi istog dana i seti se nje.
Ona nije volela svoje ime. Bilo je lepo kao ona, starinsko, narodno. Htela je da je svi zovemo Lucija. I zvali smo je. Niko je nije pitao zašto baš voli to ime? Meni je bilo jasno. Odmah.
Ona je imala oči tople i velike poput najvedrijeg plavog neba. I kosu boje zrelog žita. I meni je stvarno ličila na slovensku Luciju, a ne na skandinavsku boginju svetlosti.
Bile smo veoma dobre drugarice. Išle smo u isti razred srednje škole, sedele u istoj klupi.
Ona je imala u kosi mirise svog sremačkog mesta, a ja mirise malog, memljivog beogradskog stana. Ona je volela moj Beograd, ja njen Srem i ušuškano mesto na starom novosadskom drumu.
Ostajala je da provede svaki drugi vikend sa mnom, u mom gradu, a ja bih kod nje odlazila onog, svakog prvog. Nije nikada saznala koliko sam volela te vikende kod nje.
Bila je iz mnogočlane porodice. Ja sam imala samo brata. I mamu, koja je radila van zemlje. Ipak, u to vreme, a bilo je to davnih šesdesetih onog veka, naši roditelji su se upoznali jer su hteli da znaju iz kakve je porodica drugarica sa kojom se družimo. Obe smo dobile zeleno svetlo. Posebno ona od svoje majkice, kako su oni, Sremci, zvali svoju babu. A ona, majkica, je bila mnogo stroga, ali je mene baš zavola i ne znam zašto, verovala mi je.
Moja Lucija je bila vetropir, a ja starmala oduvek. Valjda je to presudilo.
Te godine je majkica naredila da za doček Nove 1968. godine obavezno moramo da budemo u Sremu. Nije je nimalo zanimalo što je bio red za beogradski vikend. A majkica je bila zakon i njena se i slušala i poštovala. Nije se dovodila u pitanje nikakva rasprava oko te njene odluke. Zalud je moja Lucija molila, kumila, majkica je ostala čvrsta kao stena.
Obe smo bile utučene saznanjem da ćemo biti kod kuće, još van Beograda.
Danima smo zamišljale kako bi nam bilo na jednoj žurci kod zajedničkog druga iz Beograda.
Nedelju dana pred Novu godinu, počeo je da pada sneg. Tačnije rečeno, da trpa. Pamtim tu beogradsku zavejanu zimu. Teško bismo stizale do svoje škole ispod zvezdarskog brda, jer od vetra i vejavice nismo videle prst pred okom. Saobraćaj jedva da je radio u gradu i više smo pešačile dolazeći u školu posle prakse, često mokrih nogu.
Moja Lucija i ja, jedna plavokosa a druga crnokosa leptirica od onda šesnaest godina, kupile smo sebi baš za tu zimu “Brizela” čizmice, sjajne roze boje. Htele smo, da bar nečim, razbijemo uštogljenost svojih strogih, školskih uniformi. Naravno, nosile smo ih samo par dana jer je stigla naredba. Direktorka je zabranila nošenje tih, onda popularnih, raznobojnih čizmica svima, kojima one nisu bile isključivo crne boje. Zato su nam noge od tog velikog snega koji je je neprestano padao uglavnom bile mokre.
Dan pre odlaska na novogodišnji doček kod Lucije u njeno sremsko mesto, imale smo fiskulturu. Naša profesorka Cica Kalušević nas je ocenjivala parternu gimnastiku. Jedan deo vežbe je zahtevao prelazak iz sveće u kolut nazad i ja sam, prebrzo i nekoordinisano spustila jednu nogu, tako da je moje koleno snažno udarilo u moj nos. Krv je počela da mi curi u mlazu. Završila sam sa prednjom tamponadom nosa u dežurnoj bolnici. Bio je trideseti decembar.
Sutradan ujutro sam ustala sa fenomenom “brilen hematom”. Imala sam plave kolutove oko oba oka, a nos mi je bio modroplav, ravan, širok i veoma otečen. Nisam plakala. Nije vredelo. Znala sam da je Nova godina u Sremu za mene završena. Ali moja Lucija ne bi bila to što jeste.
Došla je po mene posle dva časa i nije joj trebalo mnogo da me i tako “našminkanu” nagovori da idemo kod nje za praznike.
Eh što ti je mladost. Brzo misli, ne predomišlja se mnogo i iako je bila zima i sneg je i dalje padao krenusmo nas dve smelo ka autobuskoj stanici žureći da stignemo u zavejani Srem za doček Nove godine, te večeri.
I stigle smo. Promrzle, rumene od zime i gladne ko vuci. Kako je bilo već uveliko veče Lucija je, kao prava domaćica odlučila da se presvučemo i da odmah krenemo u Omladinski dom. Majkica je negodovala iz sve snage. Ali ni reči, ne može nikako, jedite prvo pa idite kasnije, pa tek ste stigle, nisu pomogle da moju upornu drugaricu ubedi u drugo. Pao je dogovor. Majkica je dala dozvolu za izlazak ali samo do ponoći.
Kako do ponoći, pa gde ćemo onda da dočekamo Novu godinu- pitala je Lucija?
Kod kuće- mirno joj je odgovorila majkica.
Šta bi to trebalo da znači- nastavljala je moja Lucija?
To da u ponoć morate da ste pod ovim krovom- odsečno je rekla majkica.
Dalje od tih njenih reči se više nije smelo i nas dve smo, ja ćutke sve vreme i moja Lucija crvena od ljutnje otišle u njenu sobu da se spremimo za odlazak u Omladinski dom.
Ja se naravno nisam šminkla jer sam već bila našminkana svojom povredom. Lucija nije imala volju da se šminka i mi se skockasmo tako što je ona odlučila da obuče moju crnu, atlasnu mini suknju i roze rolku, a ja njene somotske, štepane pantalone i belu, pamučnu rolku. Volele smo da menjamo svoje stvari. Moja Lucija je volela sve što bi moja mama meni donela od garderobe, a ja opet sam volela sve njeno. Iskreno, njoj je sve lepo stajalo jer je imala prelepe noge.
Jednostavna garderoba je jasno oslikavala naše novogodišnje raspoloženje, tim pre što smo na noge, a to se pokazalo kao pametna odluka, obule naše roze “Brizela” čizmice.
Od Lucijine kuće do centra mesta gde se nalazio Omladinski dom je trebalo da se pešači dobrih petnaest minuta kroz snegom okovane ulice. Srećom, pa su staze po trotoarima stanovnici čistili ispred svojih kuća te bar nismo prtile veliki sneg.
Bilo je uveliko prošlo devet sati uveče i mi smo hodale kroz hladnu, zimsku noć jedna iza druge. Lucija je svako malo huktala i ljutila se na sebe što je obukla mini suknju jer joj je bilo mnogo hladno.
U Omladinski dom smo stigle negde pre deset sati. Upravo je bila pauza i svi prisutni su sedeli po klupama dok je podijum za igru bio prazan. Lucija je odlučila da me upozna sa svojim rođakom, Nikolom Neškovićem, koji je bio di džej to veče u Omladinskom domu i koji je bio, veoma intersantna pojava. On je bio dosta stariji od nas, ne preterano visok i nosio je naočari sa crnim, debelim okvirima i već se probijao kao radijski voditelj. Imao izvanredan muzički ukus što se uskoro pokazalo na delu.
Međutim, devojčicama od samo šesnaest godina, kakve smo bile nas dve, ambijent nimalo nije odgovarao. Bilo je više mladića nego devojaka, a uz to ni jedan nam se nije dopadao. To smo uskoro obe zaključile. E onda je, upravo zato, moja Lucija odlučila da idemo u Slovački dom. Na pomen da idemo nekud, meni je bljesnuo ispred očiju majkicin lik i šta bi ona rekla o našoj odluci da promenimo mesto proslave Nove godine.
Upozorih Luciju da smo dobile dozvolu za odlazak u Omladinski dom. To je bilo kao da sam rekla Dunavu da ne teče, jer me ona zgrabila za ruku, povukla ka izlazu i nas dve smo se, činilo mi se brže no što smo ušle ponovo obrele na hladnoj ulici u snežnoj vejavici. Lucija je grabila stazom ispred mene. Pratila sam je ćutke. Posle kraćeg vremena stigle smo u Slovački dom i ušle kao da smo oslobodile Srem. Kad tamo….
Zastala sam kod vrata gledajući u za mene nestvarnu sliku. I mladići i devojke, a bilo ih je veoma mnogo, su bili obučeni u slovačku narodnu nošnju. Muzika koja je svirala iz zvučnika je bila, po ritmu bih rekla, neka polka, ali svakako njihova narodna muzika. Gledala sam u svoju drugaricu u čudu.
Vrlo brzo sam shvatila o čemu je reč, jer nam se preko cele dvorane u susret probijao visoki, plavooki, nasmejani mladić. I pre no što je prišao prepoznala sam mladića sa kojim me moja drugarica upoznala pre mesec dana na igranci u susednom mestu.
Moja Lucija se značajno nasmešila, ali sam je ja cimnula za ruku i okrenula se naglo ka izlazu povukavši je za sobom napolje. Nije mi bilo jasno odakle mojoj Luciji pomisao, da bih ovako plava od povrede volela da me vidi mladić koji mi se mnogo dopao?
Tako smo se, pre no što smo se iole malo zagrejale od zime, ponovo obrele na ulici. Napolju je počeo da duva i jak vetar, a sneg je padao nesmanjenom žestinom. Naprotiv. Činilo se da se vejavica pojačala.
Sad sam ja išla ispred Lucije žurno, ka centru mesta. Znala sam da odatle idemo desno.
Ona je išla iza mene govoreći nešto ljutim glasom. Nisam je ništa razumela jer je vetar koji je duvao odnosio njene reči.
Vođstvo da ide napred preuzela je u samom centru Lucija i obe smo ćutke krenule kući. Trebalo je po snegu pešačiti do, skoro, kraja mesta gde se nalazila njena kuća, sa brojem trideset tri. Vetar je bričio noseći nam pahulje snega u oči.
Kada smo zaokrenule na ćošku u njenu ulicu trebalo je još veoma malo da bi se stiglo do Lucijine kuće koja je bila peta po redu od ćoška, a onda smo obe istovremeno ugledale sitnu, tanušnu priliku umotanu u veću vunenu maramu koja je stalaja ispred kuće trideset tri obasjana šturom sijalicom. Bila je to majkica.
Vidi je, izašla je pred nas- glasom koji se smejao progovorila je Lucija.
Šta misliš, koliko je sati? Da li smo zakasnile- odgovorila sam joj ja.
Ni jedna od nas nije imala sat sa sobom. Lucija nikako nije htela da ponese svoj, a meni je moj oduzela pre polaska i sakrila.
Ne znam. I ne zanima me- rekla prilično nezainteresovano. Može da bude koliko hoće. Iovako smo se uglavnom šetale po ovoj zimi jer je svuda bilo bez veze- ne bez rezignacije u glasu reče moja Lucija.
Utom smo i stigle do kapije gde nas je majkica zadovoljnim glasom pohvalila kako držimo reč jer je petnaest minuta do ponoći. Pomislih u sebi da smo prave Pepeljuge.
Najzad toplo, bila mi je prva misao. Na to, kao dodatak lepom osećaju, začuh majkicin glas koja reče; Devojke, spremila sam vam sve za jelo i postavila sam Lepša, oslovi moju Luciju ona kućnim nadimkom koji je ova mrzela, u tvojoj sobi. Idite i sad lepo uživajte i slavite.
Taman sam mislila da će moja Lucija da plane zbog nadimka na majkicu kad umesto tog ona joj priđe, obgrli je oko ramena, poljubi je da pukne u oba obraza i reče joj; Ti si moja majkica najslađa. Ona se srećno nasmeja i odgega onako starački u pravcu svoje sobe na počinak.
U sobi je mene čekalo iznenađenje koje je mojoj Luciji bilo sasvim normalno. Sto je bio prepun hrane, raznoraznih slatkih i slanih đakonija.
Od svega što je bilo na stolu ja i danas pamtim jedino ceo, rumen, prženi, rskavi, duguljasti krompir mesečar kojeg više nigde nema danas. I pamtim moju dragu drugaricu Luciju.