„Naiđu tako dani kada se osećam kao Pepeljuga, kad je iz pepela prebirala zrnca prosa, koje joj je njena zla maćeha prosula u isti taj pepeo želeći da je spreči da ide na bal u kraljevski dvorac“- reče mi pre neki dan jedna prijateljica.
Koliko samo simbolike ima u toj jednoj sceni bajke za decu koju često i ne primećujemo, a još manje razlučimo.
Ako ćemo pravo, svi smo mi ponekad Pepeljuga. I ja sam.
Radimo, stičemo, imamo puno prijatelja, postigli smo mnogo tog što smo sebi postavili za cilj, ostvarili dosta svojih želja..
Radimo, stičemo, imamo puno prijatelja, postigli smo mnogo tog što smo sebi postavili za cilj, ostvarili dosta svojih želja..
Taj pepeo, iz bajke, on je metafora za živote mnogih od nas, a proso, to su svi oni lepi i manje lepi trenuci isprosipani u njemu, pepelu, našem životu i njih je onoliko puno koliko godina trošimo svoj život.
Svi mi imamo neku svoju zlu maćehu, a to su uglavnom nedaće, ne retko ljudi, koji prate, ili učestvuju u životu, rasuti u njemu baš kao i ono proso iz bajke, a kraljevski dvorac, to je naša mašta, to su naše želje da dostignemo više, želja za nečim lepšim, boljim, uzvišenijim u životu koji živimo.
Svi, bar jednom u svom životu imaju bliski susret sa “zlom maćehom” i svako, manje ili više pabirči proso iz pepela.
Neko je veštiji, brži, pa rasuto proso skupi na gomilu, dok neko i pored truda i sveg zalaganja, jedva da pronađe dovoljno zrna da bi nastavio dalje svoj život.
Ukoliko je bio dovoljno vešt, pa još ako ima puno miševa, ptica, koji su u pravom životu njegovi prijatelji i koji mu u ovom slučaju pružaju svesrdnu pomoć i ljubav koju je i on njima pružao nesebično, pa još ako je rođen pod srećnom zvezdom, pa mu se u životu pojavi i dobra vila u obliku prave ljubavi, možda čak i mecene, koji veruje u njegovu sposobnost i uspeh, onda još i ima šanse da stigne u kraljevski dvorac i ostvari vrh svojih želja i sve svoje snove.
Međutim, ako svega tog nema i ako je skupio jedva gomilicu prosa koja podmiruje samo hleb nasušni, put do zvezda je mnogo duži, teži, trnovitiji, naporniji, iscrpljujući, a ponekad i nedostižan.
Vera u bolje, iliti pozitivan stav, svakako pomaže, jer da nije tako ne bi ni bilo svih tih miševa, ptičica, prijatelja, da ona sama, Pepeljuga, nije baš takva, dobra i odana.
Sreća, koja umeša svoje prste ipak ima veliki udeo, jer, ponekad se dešava da si dobar, radan, vredan, pomažeš, daješ, deliš, radiš duplo, ali, kad ti nevolja zalupa na vrata može se desiti da ne nađeš, nikog od svih “prijatelja” na pušk
omet.
Nije da treba da pomažemo i činimo drugima zato da bi nam oni to vratili, ali svi, uglavnom, ipak veruju u ono; Radi dobro dobrome se nadaj.
Najzad, kad se Pepeljuga, mi, vrati sa bala kući, u surovu stvarnost, nastavlja da živi kao i pre.
Ništa se nije promenilo, posao je isti, ona se nije promenila iako je ostvarila svoj san tj. bila je neko i nešto za jednu noć, tj. uspeh je nije zaludeo, nije se uznela u visine pa tresnula, već je i dalje ostala dobar čovek, naravno ako je to već bila.
Isto tako kako je Pepeljuga ostvarila svoj san, mnogima od nas polazi za rukom da ostvarimo svoje snove, želje, ciljeve, jer smo, kao i Pepeljuga, vredno radili na postizanju istih.
Međutim, Pepeljuga je znala šta želi, dok, često, mnogi od nas to ne znaju, pa lutaju svojim životima neostvarenih snova ne znajući da svaki ostvareni san, veliki ili mali, ili ostvarena velika ili mala želja, je put, putokaz do sledećeg sna, do sledeće želje koji su još veći i zahtevniji.
Bunar želja je nepresušan, a želja želju rađa.
Pepeljuga je znala da pronađe zadovoljstvo u zrncima prosa, ali i u dostignuću princeze.
Umemo li mi da pronađemo zadovoljstvo u sitnicama ili nas samo velike stvari čine srećnim? 