Već sam napisala post na temu sitnih životnih radosti, a ovih dana, neposredno pred odlazak na zaslužen odmor, desila mi je jedna od tih sitnih radosti. Naime, jedan mladi drugar, sa Facebook-a, me pozvao da se pridružim njegovoj novootvorenoj grupi “Najbolje od muzike”. Poziv me je izuzetno obradovao tim pre što, ako nešto u životu volim neizmerno, je muzika.
Ja sam rasla u muzikalnoj porodici, tačnije u porodici koja voli da peva i svira. Mi nismo bili bogati, gledano materijalno, ali mi se sad, sa ove vremenske dinstance čini, da smo bili bogatiji od mnogih jer smo imali u sebi radosti da prevazilazimo sve životne nedaće nekako lakše i uvek, uz pesmu.
Moj stariji ujak je divno svirao tamburu i gitaru. Volela sam kad uzme tamburu u ruke i zapeva svojim grlenim glasom onda popularne romanse. Često bi, nedeljom, posle ručka otsvirao svoju najmiliju pesmu, kao desert, a onda bi mu se pridružio moj mlađi ujak, koji je opet, voleo stare narodne, kosovske pesme, posle čega bi moja najstarija tetka zapevala neku bosansku sevdalinku. Ređale bi se melodije iz svih ondašnjih krajeva Jugoslavije, najviše, setne, makedonske, zatim moderni šlageri, gde je prednjačio onda veoma popularan Dušan Jakšić, Nada Knežević, Lola Novaković, pa ruske romase koje je divno pevala moja mama.
Bilo je tu i pevanja prepeva stranih pesama, kralja roka Elvisa, ili starih hitova „Pletersa“, Domenika Modunja, Klaudija Vila, Šarla Aznavura koje je opet, pevao moj brat od tetke, a koji je kasnije bio prvi vokalni solista onda veoma popularne grupe „Zlatni dečaci“.
Pevali smo svi, svako po neku pesmu koju zna. Kako sam bila mala, petogodišnja devojčica, ja sam samo slušala, ali, vremenom sam naučila reči skoro svih pesama koje smo pevali i skoro sve su se one urezale u moje pamćenje do danas.
Muzika je prožimala moj život i život moje porodice.
Bili smo mlađi tinejdžeri, moj brat i ja, kada smo, sa još dva druga iz kraja, osnovali onda, VIS (vokalno isntrumentalni sastav) „Crne senke“ (Black shadows). Moj brat je svirao bubnjeve, a ja, iako sam poprilično, onda, dobro svirala ritam gitaru, tek bih povremeno bila prateći vokal, jer, u to vreme, bilo je nezamislivo da devojka peva.
Ruku na srce, ja sam pevala odlično, ne dobro već zaista odlično.
Melodiju bih „skinula“ u trenu. Jednostavno, bila sam talenat za muziku.
Čak je i moj profesor muzičkog, iz moje osnovne škole, tražio da mi mama kupi harmoniku, jer je želeo da me bez ikakve nadoknade podučava, ali, avaj. Moja mama nije imala toliko para.
Kao što to život ume često da uradi, muzika nije postala moj put, ali je ostala moj životni pratilac. Još uvek, čim ustanem i započnem novi dan, prvo šta uradim je, pustim muziku da svira.
Muzikom sam uspavljivala svoju decu i svoje unuke. Muzikom sam razgonila tugu i uz nju se veselila, sa ili bez razloga.
Pesmom sam pokušavala da dozovem moju mamu iz polukome dok je ležala u bolnici.
Muzika je pokretač koji mi pomogne da se podignem kada duhovno padnem.
Muzika je za mene lek.
Nemam najomiljeniju muziku jer je delim na dobru ili onu manje dobru.
Volim sve i slušam sve od muzike. Šta ću pevati ili slušati je izbor trenutka, ali zasigurno znam da ću uživati dok muzika svira.
Ona je oplemenila na najbolji mogući način sve vreme koje je proteklo iza mene i ostavila mi je u sećanju mnoge divne trenutke.