Moja Nata iz Novoga Sada

“Oljino za laku noć…..a meni za dobro jutro…..Vama za svaki dan.

Vi, redovni čitaoci mog blogčeta, kako ja zovem iz milošte ovaj moj blog, ste sigurno primetili da sam odskora započela tekstove sa novim oznakama. Zahvaljujući jednoj divnoj, mladoj dami iz Rijeke, čijem se umeću pisanja i mudrosti divim i po njenom predlogu, nazvala sam ih jutarnje crtice.

Da bi bilo jasnije, to su stranice pisane ranim jutrom na bilo koju temu koja vam u tom trenutku padne na pamet, ili zaokupira misli najjačom žestinom. Otuda, u poslednje vreme više i tekstova ovde, a kako stvari stoje, biće ih mnogo više, jer se ja raspisah.

Jutros, ranom zorom, moje misli je zaokupila, snažno, jedna Nata iz Novoga Sada. Sad, poštenja radi, reših da je stavim i u još jednu oznaku na ovom blogu, a to je mali, veliki ljudi.

Tu, pod tom oznakom, ovekovečujem obične, za mene velike ljude i potpuno nepoznate široj javnosti. To, po mom skromnom razmišljanju, ni malo ne umanjuje njihovu veličinu, jer u svetu postoji veliki broj tih malih, velikih ljudi koji svojim postojanjem, delima, rečima, čine život mnogima lepšim i lakšim u svakom smislu.

E upravo to je i moja Nata iz Novoga Sada. Ovo moja, moglo bi da vas zavara i da možda, što bi rekli susedi, skontate da se znamo. Pogrešili biste jer ja ne poznajem Natu. Ustvari i poznajem je, na neki način, ali samo utoliko što ja i svoja prijateljstva preko društvene mreže Facebook, smtram za sasvim prava prijateljstva.

Ne vidim kako bih i drugačije, jer, iza tih ekrana su živi ljudi, žive misli i reči istih. Ako se foliraju, to nije do mene.

Možda će neko reći i da sam mnogo naivna, a godina sam nakupila? Moguće je, ali ja nekako, radeći sa ljudima uvek verujem u ono dobro u svakom. Ostalo, da se ponovim, nije do mene.

Znao je moj svekar da mi više puta kaže; Kako to da su svi tvoji?

E pa, ja kad nekog primim u svoje srce, onda on postane moj, moja, i otuda onda uvek ispred njegovog, njenog imena, kao sad, ono, moja Nata.

Ja ne znam ništa o Nati, ili, tačnije rečeno, znam ono kako je ja doživljavam kroz njene reči i slike.

I možda su to sve moje pretpostavke, u vezi nje, ili nekih drugih tzv. virtuelnih prijatelja, ali, čak iako nikad sebi nisam laskala, dozvoljavam ipak, da sam nešto naučila kroz dugogodišnji rad sa ljudima, da možda, prepoznam, kakav se čovek krije u kome.

Moja Nata je pre svega jedan dobar i vrlo emotivan čovek. U početku našeg prijateljstva, nekako sam slutila da prolazi kroz neke teškoće, zdravstvene, da budem precizna, neke svoje “demone” vezane za to i baš to me je prvo privuklo, jer mi se učinilo da imamo sličnosti. A znate za ono; sličan se sličnom raduje.

Da smo podosta slične sfere interesovanja, čak mislim, ne znam, i iste profesije, uverila sam se kasnije jer sam spoznala da mnogo čita.

Osim tog, ona voli mnogo da šeta ostavljajući pri tom divne tragove iza sebe da sam u tome, ne mali broj puta, prepoznala divno sećanje na Zuku Džumhura i njegovo “Hodoljublje” koje sam mnogo volela.

Ona, moja Nata ostavi pisani trag vrlo često, na mom zidu, nekom postu i uvek me svaki taj njen pisani trag, te reči, dirnu, obraduju, ne retko podignu raspoloženje, znači, pomognu.

Moja Nata ima isceliteljski dar, upravo stog što ponekad njene reči tako deluju na mene. Tako je i jutros, uradila nešto što me je dodirnulo do dna mog srca i po ko zna koji put uverilo da je ovaj svet lepo mesto, jer u njemu živi mnogo dobrih ljudi.

Jutros su na zidu moje Nate, osvanuli moji stihovi koje sam već ovde, na blogu podelila, ali, na potpuno drugačiji način.

Ovde, na blogu, oni su predstavljeni kao stihovi u prozi. Prvi put, na taj način.

Opet, istine radi, moram da kažem, ja volim da pišem poeziju, ali mnogo više volim da je pišem u rimi, nego u prozi. Čak više, mislim da to bolje i radim u rimi.

Rima je za mene kao muzika, ima ritam, tempo, koji postavljam ja, u zavisnosti od inspiracije i stihova koje pišem.

Ova pesma je, bez neke lažne skromnosti dobro napisana i ima poruku, u oba svoja oblika, a poruka je nešto što volim da podelim sa ljudima, sa svetom oko sebe.

Dugo mi je trebalo da savladam nesigurnost da sa ljudima delim svoje stihove. Oni često predstavljaju jedan moj, duboki, skriveni deo, koji poznaju retki. Otuda mi je drago da je moja Nata, nekako spoznala tu moju želju da sa ljudima podelim osećanja i ne neki način mi pomogla u tom podelivši ove stihove i sa onima koje ja ne znam, a koje ona zna, postavljajući ih na svoj zid na svojoj FB stranici.

Mnogo sam joj zahvalna na tome. Možda ćete se upitati zašto? To nije nešto veliko?

Meni jeste. Jer, retko, ali zaista retko se dele moji tekstovi, a kamoli stihovi.

Da se niste usudili da pomislite da možda kukam što to nije drugačije! Ne.

Samo iskreno, jer nisam iz priče da govorim drugačije, radovalo bi me da vidim da ih ljudi dele, između sebe.

Kako god, eto, moja pisanija dopru do nekih koji osete potrebu i da ih podele. Možda, jer su u njima prepoznali nešto što je dobro, nešto što treba i neko drugi da sazna, nešto što treba da nađe svoj put do mnogo više duša.

Najvažnije šta sam htela da kažem ovim postom su reči kojima je moja Nata propratila postavljanje ove moje pesme na svoj Fb zid, a to su reči na početku ovog posta, na kojima sam joj od srca neizmerno zahvalna, jer su me baš one i uverile, zašto je ona postala moja.

Sinoć sam, u trenutku, nošena nekim neobjašnjivim porivom, postavila ove stihove na svoj zid na FB strani, a jutros su, nekim čudom, osvanule na zidu moje Nate i ulepšale mi ovaj divan, majski dan.

PS: Pesma je pretočena i u stihove pisane rimom, po zadatku zadatom od strane prof. Darka Tadića

u njegovoj kreativnoj radionici koju je on ocenio, da se malo hvalim, kao veoma dobru.