Kada bi nekog pitali koji je mesec ljubavi i zaljubljivanja verujem da bi većina odgovorila da je to maj mesec. Mesec svibanj, kako su ga nekad zvali stari Sloveni, a čije se staroslovensko ime zadržalo kod naših suseda, dok smo mi usvojili latinsko ime maius, maj.
Staroslovensko ime svibanj, maj mesec je dobio po lekovitoj biljci svib, jednoj iz roda rujeva, koja je onda cvetala u maju i koja se u narodnoj medicini koristi kao antidijaroik.
Od detinjstva znam da u mesecu maju cveta i jedan drugi grm, a to je zova.
Od zovinih cvasti je moja baka Stana pravila divnu poslasticu; zovu u šlafroku.
Danas retko koje seosko, a i gradsko domaćinstvo, ne koristi zovu za sve ono što nam ona svakog maja donese svojim cvetanjem.
Jednog davnog maja sam bila u manastiru Žiča, htela da „pregazim“ reku Ibar ispod visećeg mosta kod Mataruške banje, ali zaradih najgoru, ikad, anginu, upalu krajnika.
Kad si mlad, „lud“ i ne znaš dalje od nosa.
Bio je maj kad sam iz uspinjače koja se pela lagano ka Popovoj šapki gledala pastira sa kečetom na glavi dok je čuvao ovce koje su mirno pasle tek zazelenelu travu, a koja je u omanjim krpicama virila ispod snega.
Gore, na vrhu Šar planine, skrivale su se ispod snega najkrupnije šumske ljubičice koje sam videla u svom životu. Do tad i od tad. Moja mama im se mnogo obradovala.
Bio je maj kad sam od svog školskog druga, moje prve velike simpatije, ljubavi možda, dobila prelepu žutu ružu na dar. Od tad obožavam žuto cveće.
Svake godine smo u maju mesecu, kao nagradu za osvojeno rukometno prvenstvo na našoj opštini, dobijali ulaznice za slet,
proslavu dana mladosti, dvadesetpetog maja na stadionu FK Partizan. Uvek bismo se pešice vraćale kući, a stanovale smo na Bulbulderu. I uvek bih ostajala sama, idući ka svojoj kući. Zviždukala sam sredinom ulice da bi me manje bilo strah, jer, bližila bi se ponoć.
Jednog meseca maja sam odbranila, sa izuzetnim uspehom, svoj diplomski rad u srednjoj školi.
Prvi put sam u mesecu maju, uživo, videla reku Drinu, junakinju moje najčitanije priče na ovom mom blogčetu.
Bio je poslednji dan maja, pre, već, devetnaest godina, kad sam se uselila u svoju kuću u selu Perlezu, koju mi je poklonila majka.
Bio je maj mesec kad je prvi put cvetao prvi klematis, Mr. President u mojoj bašti u Perlezu.
Bio je maj mesec, Dan pobede kad sam dobila jedan od najlepših „poklona“ mog unuka prvenca, Maksima.
Bio je maj mesec, dan Svetog Vasilija Ostroškog kada se rodila moja mlađa, jedna od mojih Vasilisa kako ih zovem, unuka Lara.
Bio je maj, kad je ovaj svet ugledala jedna divna Marina majska, moja drugarica, koju sam dobila na „poklon“ od društvene mreže FB, a koja veoma umešno „veze“ pisane reči i pravi esencije od cveća koje duši pomažu.
Bio je maj i kad su ovu moju zemlju na raskrsnici svetova zadesile najveće poplave od kad je sveta i veka, kažu.
Evo, klize i ovi poslednji kišni dani ovog maja o kojima ću, ako bude sreće i zdravlja i uspomena, pisati jednog budućeg maja.