U svom godinama bogatom životu, živog ježa sam videla samo jednom i to u našem “talijanskom “ dvorištu na staroj Karaburmi gde smo stanovali dugi niz godina.
Bila je topla, letnja, mlada noć i tek sam privolela decu da odu da spavaju. Stajala sam oslonjena na prozor naše verande i gledala odsutno u pravcu zarasle bašte. Dvorište je bilo u mraku. Odjednom mi je pažnju privuklo kretanje dole, po betonu dvorišta. Storenje koje se kretalo ispuštalo je neke čudne, hukteće zvuke. Isprva sam pomislila da je pacov, kojih je bilo u popriličnom broju po podrumima naših šupa, a onda sam u pomoć pozvala muža. On je sišao dole u dvorište da bi izbliza pogledao stvorenje i brzo me pozvao da mu se pridružim. Bio je to jež, pravi, pravcati živi jež, osrednje veličine.
Kako naša deca još nisu zaspala, otišli smo i doveli i njih da bi i oni videli ježa. Nije se znalo ko je više oduševljen, deca ili mi. Ja sam se čak osmelila i nekako ga uzela u ruke, između dve podeblje novinske hartije, što mi je čak pošlo za rukom. Držala sam malu, bodljikavu lopticu i svi smo, moglo bi se reći, u jednom trenutku bili razdragana, gradska deca koja imaju bliski susret sa stvorenjem iz šume, prirode, na gradskom asfaltu. Niko od nas nije video do tad živog ježa, osim na slikama u slikovnicama.
Danima smo, posle toga, ostavljali ježu na jednom mestu u bašti sve ono što smo saznali da on jede: jabuke, komadiće viršli, razno voće.
Moja deca su svakodnevno, ujutro, proveravali da li je on to odneo i bili bi presrećni kada bi videli da toga nema, naročito ako nema jabuke.
Još uvek pamtim to iako je bilo vrlo davno.
Selidbom u drugi deo grada, nikada više nismo videli ježa. Ali….
Ja se iz sve snage trudim da ovde, u selu Perlezu gde prebivam poslednjih pet godina, oplemenim svoju baštu ne bi li ona dobila svoj izgled lepe, raznolike, šarene seoske bašte u kojoj svoje mesto imaju kako biljke tako i raznorazne, korisne živuljke, kako ja zovem živi svet iz prirode, kao što su raznorazne ptice, letpiri, bumbari, vilin konjici, pčele drvenarice, gliste i rovci. Svi oni ne samo da svojim prisustvom čine da moja bašta izgleda što prirodnije, samoniklo, kako ja i želim da ona izgleda, već su i vredni pomagači da sve u njoj i živi zdravije i da opstane.
Moji kućni ljubimci, pas Srećko i mačka Melanija, zvana Meli, takođe imaju svoj deo posla u očuvanju i unapređivanju bašte.
Srećko, kao pas jamar, čuva baštu od uljeza i kopača kao što su pacovi, tako da njih nema ni na puškomet razdaljine, dok Melanija održva brojno stanje miševa i guštera na zadovoljavajućem nivou.
Čini mi se da sam negde napomenula da skoro sve moje biljke, drveće, grmlje ima ime, jer ja volim da im dajem obična, svakodnevna imena umesto onih stručnih, latinskih, koje samo zapišem u svoj dnevnik cveća i biljaka.
Tako se kod nas do skora, nekih dugih pet godina i krtica po imenu Homer baškarila po travnjaku, a i šire. Kako su krtice poluslepe životinjice, tako je i naša vredna krtica dobila ime u čast slepog pesnika Homera.
Nismo se baš previše uzbuđivali dok je krtica Homer kopala po lejama gde je cveće, ali kad se preselila na travnjak, e onda smo preduzeli sve ekološke mere ne bi li je malo obuzdali.
Najzad, posle duge potrage i upotrebe raznih „veoma efikasnih“ sredstava, jedva se ponovo dokopasmo biljke, kojoj ne znam ime, koja je Homera oterala sa travnjaka konačno samo u leje sa cvećem, gde mi ruku na srce, ne smeta uopšte. Naprotiv. Odradi veliki deo posla u istim umesto mene, usitni zemlju ko drobilica, a i bukvalno počisti nepoželjne crve mada pojede on, ja stalno mislim da je on, i dosta korisnih stvorenja kao štu su npr. gliste ili cvrčci.
Od prošle godine, tačnije od maja meseca 2011. imamo novog stanovnika naše bašte po imenu Selena.
Ime je dobila po grčkoj boginji svetlosti Seleni, ćerki titana Hiperiona i Teje.
Selena je mali jež, tačnije ježica koja je dolazila svako veče u isto vreme, sa pojavom mesečine u našoj bašti. Zato sam joj i dala ime Selena.
Kako znam da je ježica?
Kada sam prošle godina ugledala prvi put Selenu u svojoj bašti, bilo je kasno veče, početak noći već. Dolazila je iz pravca dela bašte gde je povrtnjak. Osećaj iznenađenja zamenilo je ushićenje što posle niza godina ponovo imam bliski susret, u prirodi, uživo, sa ovom prelepom životinicom i to u mojoj bašti. Radost zbog toga podelila sam sa svojim mužem, koji je, kao i svako veče, zalivao cveće.
Naša deca su već bila veliki, odrasli ljudi i već su imali svoju decu i žive samostalno, tako da nismo mogli sa njima da podelimo taj trenutak kao onaj odavno iz njihovog ranog detinjstva.
Sutradan sam pročitala sve o ježevima i brže bolje sam u jednom delu bašte „napravila“ ježevu kućicu. Da izgleda što prirodnije, koristila sam granje, grančice i travu, dok sam na tlo, pod, stavila parčence stare jagnjeće kožice.
Svako veče, ježica Selena bi šetala sasvim slobodno po lejama sa cvećem, brundala istim tonom kao lokomotiva , ali mnogo tiše i usput čestarila i čistila, jela ukusne zalogaje koje je lovila, a videla sam je kako slasno jede jednu neopreznu žabu i ljutito šištala ako bi je voda iz creva za zalivanje bašte poprskala.
Ježevi ne vole kišu, to sam naučila, ali to je bila moja igra koju sam ja po nekad igrala sa njom želeći da čujem njen glas koji bi ispuštala kada je ljuta.
Vodu je pila iz pojilice za ptice i ostale živuljke koju sam ja napravila baš za njih u jednom delu bašte.
Često bi jela i ostatke hrane iz Srećkove porcije, naročito hleb.
Nećete verovati, ali Selena se uselila u kućicu koju sam joj ja napravila. Znači, bilo je tačno da ježevi vole senovite delove bašte, ušuškane i zaštićene od pogleda. Posle nekog vremena shvatila sam da se ona odomaćila u našoj bašti i radoznala, kakvu me Bog dao, htela sam da vidim kako joj izgleda kućica iznutra. Razgrnula sam malo odozgore sve te travke i grančice i ne malo se iznenadila kada sam otkrila da se Selena okotila. U njenom gnjezdu, kućici, vrteli su se kao male, bockave loptice dva mala ježića. Tako sam saznala definitivno da je jež, koji je došao u moju baštu i zaista ježica i da joj ime pristaje.
Nisam je više uznemiravala i ne znam sudbinu malih ježeva.
Ono što znam, a saznao je i moj najstariji unuk, je da ježica Selena živi i danas u našoj bašti. Nadam se da će i moje male unučice imati priliku kad malo porastu da se upoznaju sa Selenom, našom malom ježicom iz bašte.
Mnogi će se od vas možda zapitati čemu ovi redovi posvećeni jednom najobičnijem ježu?
Onima koji vole prirodu biće sve jasno i interesantno, možda.
Onim drugima sam htela da približim lepotu ovih malih stvorenja sa kojima delimo ovaj svet i koji žive tu negde, pored nas, a da ih nikad i ne upoznamo.
Ja imam čast i sreću da životni prostor u svojoj bašti delim sa mnogo njih, što me čini veoma srećnom i bogatom ako hoćete, a posebno mi je drago što deo tog prostora delim i sa malom ježicom Selenom.
I da, planiram uskoro da joj „napravim“ novu kućicu. Stara se urušila i Selena spava ko zna gde, ali ipak svako veče čestari kroz baštu, čujno, da bismo znali da je došla i uvek dolazi kad se na nebu pojavi mesec, ponekad samo njegov tračak, ali nepogrešivo u isto vreme.