Pročitah danas na jednom blogu interesantan tekst o pušenju, o uživanju u pušenju i teškoći, ali i postojanju skrivene želje, da se ostavi. To me podsetilo i na moju nekadašnju veeeeeeliku ljubav prema cigareti, a počelo je baš onako, bez veze ili ti neke želje.
Naime, još u srednjoj školi, skoro sve moje drugarice su pušile. Bilo je par časnih izuzetaka medju kojima sam bila i ja. No, kako smo se pre škole sastajale najčešće kod mene i kako su one tad nesmetano pušile, najdeblji kraj te njihove slabosti, ljubavi, kako god, sam izvlačila ja. Sedela sam u prvoj klupi i onako duge, vrane kose nisam ni bila svesna koliko se nadaleko i naširoko osećam na duvan. Šta osećam, bazdim na duvan, zbog čega su me nastavnici kritikovali redovno, verbalno “pljuvali”.
Kao, kako kao budući zdravstveni radnik sebi dozvoljavam tako nešto i sve tako slično tome. Džaba sam se ja pravdala da ne pušim, moje drugarice se u moje ime zaklinjale da govorim istinu, ipak bih završila napolju, u hodniku, izbačena sa časa jer, lažem.
Dugo sam se opirala da budem u sistemu s kim si onakav si. Dok su me one, moje dobre drugarice, pritiskale da zapalim, profesori kritikovali zato što pušim, a nisam, ja konačno i počeh da pušim iz revolta prema svima. Bar sam tako onda mislila. Bila sam onda već treći razred srednje škole.
Naravno, kao i svi srednjoškolci sa malo para pušili smo ondašnju filter “Makedonku”. Posle, kako je rastao standard tako su se i cigarete menjale.
Doduše, uvek bi se našle pare za kutiju “Česterfilda” bez filtera, posebno ako su u Domu omladine svirali braća Jelić tj. YU grupa, jer, Bože moj, trebalo je izgledati onako, starije i zamamnije sa stranom cigaretom u ustima.
Izpočetka, bilo je to pušenje tek da bih bila kao i svi drugi, no kasnije se to pretvorilo baš u zadovoljstvo, naročito kada se tome pridružila kafa, a posebno ona prva, jutarnja.
E zbog te jutarnje šoljice kafe, u ono vreme slatke, znala sam da popušim po dve cigarete samo uz tu manju šoljicu, ali, ne lezi vraže. Brže bih popila kafu tako da bi mi ostalo još uvek pola cigarete.
Onda se dosetih pa povećah dozu kafe, znači, povećah šoljicu. Sad je to bila uvek šolja za čaj iz koje sam ujutro pila kafu. Posle se ta jutarnja kafa tako lepo odomaćila u mom dnevnom ritualu da su i ostale u toku dana, a nije da ih nije bilo u povećem broju, bile iste veličine kao i prva jutarnja, znači, poveće.
Zapalim cigaretu, pa ispustim dim, a on ode odmah direktno u nos… da se ne baci slučajno, ma jesam uživala, priznajem.
Menjale su se cigarette, a ukoliko mi se pružila prilika da probam neke nove, strane, kojih je bilo veoma teško kupiti u ono vreme, čak pronaći, ja bih iste probala.
Tako sam imala “čast” da probam i ruski “Podrug” koja je ljuta, govorili su, kao otrov, i nisu grešili, pa francuski “Gitanes”, ali vrlo je interesantno da kažem da nikada nisam volela “Malboro” i filter “57”.
Pušenje “Kent” cigareta, nisam nikada uzimala u obzir. Za moj ukus “Kent” je bio sladak, a najviše mi kod njega nije odgovarao beli filter, tačnije, nisam volela uopšte cigarete sa belim filterom.
Zato je i moja prva cigareta filter “Makedonka” otpala čim sam pronašla “Moravu”.
Veoma mi se dopadao ukus stare cigarette bez filtera “Hercegovina” , koja je čak i u ono vreme imala vrlo interesantnu kutiju.
Tako su se u mom pušačkom stažu izredjali razni ”Rojali”, “Drine”, “Rivali”, “Milde Sorte” “Smart”, “Golden Smart”, raznorazne “Morave”, pa filter “LD” od kojeg sam posle dugo godina pušenja počela da kašljem kao da imam bar četiri kaverne, pa sam sa njega prešla na “Bond” pa na “Best”, “Ambasador”, pa “druženje” sa Milord muštiklom i sličnim pomagačima za “smanjenje” količine nikotina u cigaretama i završih konačno sva moja iskustva sa cigaretama jedne, sad već davne 1991. godine, nedeljno veče, 24. maj u 18h i 55 minuta.
U to vreme pušila sam plavi “Holidej”. Ugasih cigaretu i rekoh u sebi: E više te neću upaliti. U kutiji su ostale još dve cigarete.
Kako učinih, tako i odradih. Evo me, bez malo će maj ovog leta gospodnjeg 2012. Ja i dalje ne pušim i ne pada mi na pamet.
A nije bilo pomoći tad u vidu flastera, žvaka i sličnih pomagala. O savetovalištima za odvikavanje od pušenja da i ne govorim.
E sad, neko bi se lepo zapitao i šta je pisac hteo da kaže?
Hoću da kažem da je najlakše na svetu ostaviti cigaretu, ali je najteže ne zapaliti je.
Naravno da sam krizirala, ali svaki put kada bi moja ruka kretala za one dve poslednje cigarete u kutiji, ja sam opet u sebi govorila: Ja sam jača od tebe.
Na kraju, ja sam ipak sama izabrala da pušim pa eto tako sama biram i da ne pušim.
Ustvari, onaj slogan pušenje ili zdravlje je dobar. Ja ipak biram zdravlje.
A tek što volim što sam pobedila sebe, e to je tek zadovoljstvo. Bude mi malo smešno kad čujem pojedince kad kažu: To mi je sve zadovoljstvo koje imam od života.
E izem ti takvo zadovoljstvo.
Ja nekako ipak više volim ružičastu boju mojih pluća i uopšte volim ružičastu boju.
Crna, priznaćete i nije boja.
Pijenje kafe svela sam na pristojne dve dnevne od kojih je ona prva, jutarnja i dalje udarna, velika. Ali, možda i njoj svane neki dan u maju pa je smanjim na pristojniju količinu, ali, ima da je pijem i dalje jer mi je gušt, ali nije sve što imam od života.
Moram da kažem da uživam u nekim drugim stvarima u životu. U prijateljima koje imam, mojim unucima dok rastu, prirodi, pisanju nekih meni dragih pisanija u koje spada čak i ovo i da ne redjam, uživam u samom životu i trudim se iz sve snage da ga udišem punim, čistim plućima.
Mada, ponekad mi zamiriši iznebuha “Gnjilanska Drava”, cigareta koju je pušio moj otac i Dr. Djera, jedan divan čovek, lekar sa kojim sam imala čast i zadovoljstvo da radim i od kojeg sam naučila mnogo o struci i o mnogo čemu.
I zašto baš njen miris kad tu cigaretu nikada nisam pušila?
Tuga, sećanje, šta li je?
Ah da, one dve poslednje cigarette “Holidej” popušili su jednom moja sestra i zet, dok smo igrali remi, a oni oboje, ispušili za jedno veče po dve pakle, pa im zafalile cigare.
A čuvala sam ih skoro cele dve godine.