Nikad do sad nisam svodila bilo kakve bilanse u privatnom životu. Dosta ih je bilo tokom profesionalne karijere pa su mi verovatno dosadili, da ne kažem baš, smučili, što opet nije netačno. Da ih je bilo, tokom rada, jeste vala.
Otud mi je bilo poprilično teško da se sad vratim na pogled unazad.
Do sad sam uglavnom početkom svake godine pravila spisak svojih želja, ciljeva, za tu godinu za sebe i za univerzum, tj. za onog koji je uvek tu.
Vi kako hoćete, ali ja bez njega nikud, pa ni u Novu Godinu. Šlepam se uz njega već ihahaj. On se ne buni, a meni, dobro.
Sad će neko možda da kaže; Ova je načisto prolupala. Šta je to bilo dobro u ovoj godini koja odlazi?
Sad, ako se zna da ja uvek, kako me lepo podsetila jedna Mirna, gledam da je čaša polupuna, onda je meni ova godina donela mnogo tog zaista dobrog.
Kao prvo, zdravlje me sasvim solidno služilo, a i moji mili i dragi su se sasvim lepo nosili sa svim što se tog tiče i sve je ispalo kako valja i treba.
Para nije bilo na bacanje, ali nismo bili ni gladni ni žedni. Kome je zafalilo, delili smo, koliko se moglo.
Na sreću, dugujemo onoliko koliko možemo da vratimo. Naravno državi. Jer, da nema onog minusa, išlo bi malo teže.
Moj unuk je završio prvi razred sa odličnim uspehom.
Uradilo se po kućama opet koliko se moglo, pa je zato i moja bašta obogaćena sa dosta novih cvetnih stanovnika.
Oženili smo i starijeg junaka, sina mog brata, jednog lepog dana u oktobru.
E sad, da ne mislite da je sve bilo lepo i krasno, ima i tužnih događanja.
Neko je otrovao, glasine kažu, moju belu lepoticu mačku Melaniju, koju sam ja iz milošte zvala Meli. Moja dobra, kao pas odana mačka, nažalost, ipak više verujem da je tako završila, nego kako ja zamišljam da jeste, da su je ukrali.
To sa krađom bi u odnosu na nju bila naučna fantastika, jer osim meni, nikom nije prilazila i osim mene niko nije mogao da je uzme u ruke i mazi.
Neke pravne zavrzlame smo uspeli da sredimo, a neke su nam ostale za neke buduće dane, kao onaj kamičak u cipeli. Da nas malo žulja, tek da ne budemo baš sasvim u miru.
Ostvarili smo i jednu veliku želju vezanu za omiljenu nam godišnjeodmosrku destinaciju.
Nisam baš bila neka vrednica što se tiče pisanja na blogu, što jes’, jes’, a opet nisam baš sasvim ni zabušavala.
Stekla sam mnogo novih prijatelja na društvenim mrežama koje ja, već znate, vrlo ozbiljno shvatam.
Skoro neko reče, mani se, to je virtuelan svet, razočaraćeš se!
Ako i bude tako, nije do mene. Kod mene nema foliranja.
Što bi rekla moja mila majka; Crna istina, crna istina!
Pre neki dan, baš na godišnjicu braka, mog Mračnog druga i mene, opet sam se povezala sa svojom drugaricom iz srednje škole, sa kojom sam bila veoma bliska dugi niz godina i posle škole, ali sa kojom me život razdvojio na posve trivijalan način. Bio mi je to baš lep poklon za godišnjicu.
Eto, kad se osvrnem iza sebe, u dane ove godine koja odlazi, shvatim da mi je bila sasvim dobra.
A samo da znate koliko sam se plašila njenog dolaska. Bila sam u panici. Uhvatili me strahovi za sve, svakog i svašta. Naravno, previše sam čitala razne prognoze, predikcije, analize, očekivanja, ma tušta i tma defetističkih pogleda koji me preplašili od ove godine kao ni od jedne do sad.
Zahvaljujem se onom, koji je uvek tu, na svakom proteklom danu i na svakom budućem danu, svakodnevno i sasvim je logično da sam mu posebno zahvalna i na ovoj godini koja se već primakla svome kraju.
Navijam da se jednom malom, osmogodišnjem Aleksi ispune želje koje je, na pitanje svog oca šta bi voleo da poželi za dolazeću Novu Godinu, rekao; Da ne bude rata, da nema gladnih i da nema izbeglica, a ako može, onda bar jedan tablet.
Radujem se dolasku Nove Godine, čak iako se još uvek pitam, kao i nekad, kad sam bila sasvim mala devojčica, kako to zaspim u jednoj, a probudim se u sasvim drugoj godini?
Tradicionalno, dugi niz godina svima pa i sebi poželim jednu istu želju za dolazak Nove Godine; Dobro zdravlje, mir u duši i ljubav u srcu.
Tako sad koristim priliku da to isto poželim i svima onima koji budu čitali ove redove.
Zbogom godino stara, dobro došla nam Godino Nova!