Hrana, lek za telo i dušu /1

Može biti da je moja fascinacija ishranom započela još u srednjoj medicinskoj školi, silom prilika. U trećem razredu iste škole, moj smer je dobijao predmet dijetetika. Saznali smo da nam se vežbe iz istog predmeta odvijaju u školskoj demonstracionoj kuhinji i ja sam se radovala tome. 

Kao što život često ume da izrežira iznenađenja i meni je priredio jedno, prilično neprijatno. Umesto da sa svojim drugaricama učim kako se pripremaju obroci za pojedina oboljenja, da kuvam zajedno sa njima u prelepo opremljenoj demonstracionoj kuhinji, ja sam završila kao hitan slučaj na odeljenju abdominalne hirurgije i sa operacijom slepog creva.
 Ne znam iz kojih sam razloga ja u bolnici posle operacije provela 3 nedelje, jer mi je rez bio veoma mali, od samo četiri konca. Operacija, iako je bila, za mene jedno veoma ružno iskustvo, jer, obavljena je u lokalnoj anesteziji, a to ne bih poželela ni najgorem neprijatelju, je protekla bez ikakvih komplikacija, ako se ne računaju moji kolapsi za vreme iste. 
Postopreativni tok je bio bez ikakvih problema, čak više, ja sam od svih operisanih istog dana, ustala prva i igrala kolo u bolesničkoj sobi za Dan republike koji je onda bio državni praznik, na sred bolesničke sobe dok su me zgranuto gledala lica ostalih, jedanaestoro mojih cimera.
Uredno sam, od trećeg dana posle operacije, svako posle podne jela „viršle uličarke“ koje mi je švercovao moj ujka Lale preko bolesničkog prozora uz pomoć jednog kanapa i kese. Obožavala sam „viršle uličarke“, kako smo svi onda zvali popularnu brzu hranu spremljenu u kioscima, na ulici, kojih je u to vreme bilo dosta u Beogradu i ne bez razloga, jer, nekad su viršle bile od mesa.

Kako bilo da bilo, dok sam ja bila u bolnici i na oporavku, sve ukupno 4 nedelje, vežbe iz dijetetike su se uveliko završile, kao i vežbe iz hirurgije, a nagomilane lekcije iz ostalih premeta su mi dugo izazivale dodatne nevolje.

Kako smo, u to vreme, svakodnevno imali praktičnu nastavu iz mnogih predmeta, tako nikako nisam mogla da nadoknadim propuštene vežbe, a znala sam da to mora da se odradi. Međutim i pored najbolje volje, to je bilo neizvodljivo, jer su se sve ostale vežbe iz drugih predmeta poklapale sa nadoknadom istih.
Na kraju godine, čekalo me je još neprijatnije iznenađenje. Iako sam teoriju iz predmeta dijetetika i hirurgija odgovarala i dobila zavidne ocene, kako nisam imala i kolokvijum iz istih vežbi, nastavničko veće je odlučilo da mi ne uruči svedočanstvo za završeni treći razred srednje medicinske škole dok ne nadoknadim sve propuštene vežbe. 
Takođe su doneli odluku da iste nadoknadim u mlečnoj kuhinji Dečje bolnice u Tiršovoj ulici, a vežbe iz hirurgije da nadoknadim u Specijalnoj ortopedsko hirurškoj bolnici „Banjica“, za vreme letnjeg raspusta. Odluku kad ću to uraditi ostavili su meni.

Bila sam veoma tužna jer svake godine, dan nakon završetka razreda ja sam putovala za Austriju, kod moje mame, gde sam provodila ceo raspust, letnji ili zimski. Moja mama se radovala mom dolasku, jer bismo bile zajedno skoro dva i po meseca, a posebno je radovao pogled na svako moje svedočanstvo gde su se, iako sam bila sama, bez nje, šepurile sve same petice i četvorke.
Bila sam strašno povređena saznanjem da ću biti kažnjena jer sam bila u bolnici, ne svojom krivicom, da ću imati kraći raspust tri nedelje od svojih drugarica, opet ne svojom krivicom. No šta je tu je.

Koliko sutradan, po dodeli svedočanstava, otišla sam kod glavne sestre Dečje bolnice u Tiršovoj ulici na dogovor o nadoknadi mojih vežbi iz dijetetike. Na moju sreću uspele smo da se dogovorimo da sa istima započnem odmah, narednog dana. Na završetku istih sam bila u obavezi da kod nje polažem kolokvijum kao i da u toku samih vežbi uredno vodim dnevnik istih, što je bilo uobičajeno u to vreme.
Ponekad, stvari se srede baš onako kako bismo voleli, te je tako i dogovor o nadoknadi vežbi iz hirurgije u bolnici na Banjici bio uspešan. Te sam vežbe uspela da ugovorim tako da ih nadoknađujem svakodnevno, od 12h do 16h, znači, posle vežbi u dečjoj bolnici.
Umesto po 10 radnih dana za svaki predmet, ja sam nadoknađivala po 15 radnih dana.

Koliko su moje vežbe iz dijetetike bile iste ili slične onima koje su moje drugarice iz razreda obavile u školi ne znam. Znam da sam svakodnevno prala velike aluminijumske lonce, servirala šolje i šolje Moro čorbe, dvotrećinskog kravljeg mleka, griza, pire krompira i ostalih kašica koje su pripremale kuvarice. Za sve to vreme morala sam biti u svojoj uniformi i sa nezaobilaznom kapicom na glavi. Svakodnevno me kontrolisala glavna sestra bolnice dok bi me šefovica kuhinje puštala da napustim kuhinju tačno u 11h. odakle bih jurila dalje, u bolnicu na Banjici.
Osećala sam se kao kažnjenik, kao neko ko po neprimerenoj kazni odrađuje određene poslove.

Ipak, kad imaš sedamnaest godina, vetar mladosti u sebi i želju da neki započeti posao odradiš kvalitetno i na zavidnom nivou, a ja jesam bila neko ko je upravo sve tako i radio, onda mi je vreme nadoknade tih vežbi proletelo i za divno čudo ostalo u jednom lepom sećanju.
Svi su se prema meni ophodili kao prema sebi ravnom. Ukazivali mi poverenje u poslu već posle jednog provedenog dana, kako u kuhinji u Dečjoj bolnici isto tako i na odeljenju ženske ortopedije u bolnici Banjica gde sam imala sreću da mnoge medicinsko tehničke radnje savladam na najbolji mogući način, kroz konkretan rad.
Kolokvijume iz obeju vežbi sam položila sa najvišom ocenom i zaista, čak i sa ove distance, tvrdim zasluženo.

Hirurgija je ostala moja velika ljubav, ostvarena upravo kasnije kroz rad na odeljenju plastične hirurgije baš u bolnici Banjica, dok je i ljubav prema dijetetici, ishrani, ostala ugrađena kroz ceo život. 
Možda i zbog ličnih problema sa kilažom, možda i zbog prisutnog nasleđa, ako se prati morbiditet moje familije, možda i zbog sopstvenog zdravstvenog iskustva, možda i zbog profesionalne znatiželje, ali sve vezano za ishranu pratim svih ovih proteklih godina vrlo pomno.
Upravo iz tog razloga ste mogli ovde, na mom blogu da pročitate i tekstove sa ovom temom, a svi su smešteni pod oznaku zdravlje.

Zašto sam napisala ovaj tekst, bolje rečeno uvod, saznaćete u sledećem postu.
Dotle, volite svoje zdravlje i birajte za hranu sve ono što je govorio još dobri, stari, mudri Hipokrat, otac moderne medicine; Neka tvoja hrana bude tvoj lek, a tvoj lek neka bude tvoja hrana!

Leave a Reply

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *