Nekada davno…
Ovim rečima uvek počinju bajke, ali ovo nije bajka. Ovo se zaista dogadjalo i dogadja opet, ali na neki novi, drugaciji način.
Šezdesetih godina prošlog veka, nekako odmah posle prvomajskih praznika, koji su se u to vreme svetkovali dva do tri dana, u zavisnosti od dana u nedelji, a mislim da je baš te godine bio jedan poduzi prvomajski praznik, mi, djaci trećeg odeljenja, jednog šestog razreda, jedne beogradske osnovne škole, smo odlučili da pobegnemo, svi, prvi put, sa poslednjeg časa toga dana, sa časa biologije. Osladilo nam se praznovanje i dokoličarenje tih prazničnih dana, kao i bavljenje svim onim sto smo u toku slobodnih dana radili.
Vreme nam je išlo na ruku. Proleće je u punom zamahu osvojilo grad, parkove, ulice i drvorede u ulici Svetog Nikole, onda, ulica Baje Sekulica. Novo groblje, koje se nalazilo neposredno u blizini naše škole je ozelenelo i kao i uvek, mamilo nas je svojim mirom.
Često smo znali da se, posle završetka časova igramo tamo, kod spomen kosturnice junacima iz Prvog svetskog rata. Onako grandiozna, budila je u nama dodatnu, već ionako razbuktalu maštu.
Tako smo i tog majskog dana, a bio je prvi radni dan u nedelji, ponedeljak, pre podne, odlučili da svi odemo i da se tamo igramo dok se ne završi taj poslednji čas u školi, čas sa kojeg smo pobegli.
Nije da nismo voleli biologiju, naprotiv. Još više smo voleli našu profesorku biologije, Ivanku, ali, vreme nam je toga dana prolazilo sporo u školi i kao za inat, svi su nastavnici propitivali. Bilo je to i uobičajeno, jer, ruku na srce, bližio se i kraj te školske godine.
Pobegli smo svi, čak i Bane, najbolji djak u razredu. No, kako sve lepo ne traje dugo, neki su se od nas uplašili i… vratili u školu, na taj, po mene zlosrećni čas biologije.
Vratio se i Bane, tačnije, ispostavilo se, da smo ostali samo nas dvanaestoro, “najhrabrijih“, od trideset i šest djaka koliko ih je bilo u našem razredu. Ostali smo onako zbunjeni, sa osećajem izdaje od strane svojih drugova.
Medju nama, koji smo ipak istrajali u tom “hrabrom“ činu, bilo je nekoliko devojčica, medju kojima sam bila i ja. Sedeli smo tužno na stepenicama spomen kosturnice i izmedju sebe razgovarali šta li se dešava sad na času i nekako nestrpljivo iščekivali zvono za kraj nastave toga dana, koje se ubrzo nakon tog, nama se činilo dugog iščekivanja, začulo.
Žurno smo istrčali iz groblja žarko želeći da saznamo šta se sve izdogadjalo na času. Bili smo veoma iznenadjeni saznanjem da je profesorka, videći da nedostaje trećina djaka u razredu, odlučila da predaje novu lekciju, uprkos tome, što nam je naglasila da će nas odmah posle praznika propitivati. Još više smo bili iznenadjeni saznanjem da skoro niko od naših drugova, koji su se vratili na čas, nije sa nama želeo da podeli ono što su na času učili.
Profesorka Ivanka je predavala o krtici, rekli su samo toliko, a lekcija o krtici, nije postojala u knjizi biologije. Znači predavala je u “pero“.
Ne, nije dozvolila da se ništa zapisuje, odgovorili su nam naši drugovi. Ko je šta uspeo da zapiše, a da ona ne vidi, uspeo je.
To je potvrdilo moje sumnje. Naša profesorka Ivanka je bila veoma ljuta na nas i vrlo razočarana, verovatno zbog samog saznanja da je medju onima koji se nisu vratili na čas, bilo dosta odličnih djaka, a ja sam bila jedan od njih.
Oni su, prema ondašnjim merilima, trebalo da daju ispravan primer svojim drugovima sa lošijim ocenama.
Došla je i sreda. Tog jutra sam se nerado spremala za školu i prvi put me zaista bio strah, ako ne računam strah od prvog školskog dana u prvom razredu.
Prvi čas u školi, bio je čas bilogije. Malo mi je bilo lakše kada sam u školi saznala da i drugi, od nas “begunaca“, imaju tremu.
Svi smo sedeli u svojim klupama mirno, bez žamora, nemi, kada je u naš razred ušla profesorka Ivanka. Ustali smo da je pozdravimo. Nije nam otpozdravila, što je bio siguran znak da je veoma ljuta.
Žurno je zapisala u dnevnik otsutne sa časa i kao iz topa progovorila:
-Izadji ispred table Olivera!
Srce mi je lupalo kao ludo. Treba li da kažem da sam obožavala biologiju kao i svoju profesorku Ivanku? No, uprkos tome što sam znala da i ona voli mene, nespokojno sam iščekivala sled dogadjaja.
-Ajde sad da nam lepo ispričaš sve šta ti znaš o krtici – u dahu je izgovorila profesorka Ivanka!
Pitanje me je bukvalno zaledilo. Ono sto sam uspela da u tih dva prethodna dana naučim o krtici, snalazeći se kako znam i umem, zasigurno sam znala da nije dovoljno.
Nije da nisam znala baš nista o krtici. Jesam, ali da je to zaista nedovoljno, uverila sam se veoma brzo.
Moja profesorka biologije nije bila zadovoljna znanjem koje sam prezentovala i za sve sto sam rekla i nacrtala, dala mi je, dvojku!!!
To je bila moja prva dvojka u toku dotadašnjeg školovanja. Bila sam poražena i veoma tužna. Zar će jedna krtica da mi pomuti planove da na kraju školske godine ponovo imam sve petice, razmišljala sam utučeno, odlazeći na svoje mesto?
Sa puno ljubavi se i danas sećam moje dobre profesorke biologije Ivanke, a ovih poslednjih meseci sećanje na nju navire svakodnevno jer, u moju baštu se doselila, niko drugi do, krtica. Došla je onako iznenada, po svom ustaljenom običaju, tamo gde je i ne očekuju. Prvo, u moj vrt, gde ja sa puno volje, na jednom malom prostoru, sadim i sejem zdravo povrće za upotrebu u svome domaćinstvu.
Isprva sam mislila da su ta mala ispupčenja na površini tog prostora samo moj loše odradjen posao grabuljanja površine istog, ali… nije bilo tako.
Posle izvesnog vremena pojavilo se i pravo izdignuće sa puno fine, rastresite zemlje. Nije bilo sumnje. Pojavila se ona, moja “mučiteljka“ sa jednog školskog časa biologije.
Pljuštali su saveti mojih komšija šta da uradim da se trajno oslobodim uljeza, ali ja to nisam i ne mogu da učinim. Ona, krtica, je jedna velika vrednica i iznad svega korisna životinjica, čak i onda kada buši i kopa svoje hodnike tamo gde nama ljudima, ne odgovara, u našim dvorištima, baštama i vrtovima, a ova je upravo to činila u mom dvoristu.
Pustila sam je da vidim šta će i dokle će sve da kopa. Samo sam uredno sklanjala tu isitnjenu zemlju sa površine koju je ona izbacivala kroz otvore svojih podzemnih lavirinata. Na kraju, koristila mi je. Ja čak i kad bih htela, nikada ne bih mogla da usitnim zemlju tako sitno kao što je ona to radila. Kad se bolje razmisli, na ovom svetu ima sasvim dovoljno mesta za sve, pa tako i za nju, malu krticu, podstanarku u mom dvorištu.
No, kako ona ima “veliki“apetit, vrlo brzo se razbaškarila i po mojoj bašti, lejama sa cvećem, a i po travnjaku.
Odlučila sam da poslušam samo jedan savet koji joj ne može nauditi, ali je može držari pod kontrolom. U svaki njen otvor stvaljala sam po jedno uspravno parče trske. Izgledalo je šašavo, kao iz one reklame, ali delovalo je.
Ona se nije vraćala da kopa na tom mestu, ali je zato vredno kopala dalje. Čas u leji sa cvećem, čas po travnjaku. Sasvim je očigledno da je širila svoje podzemne hodnike.
Jutros se na mom travnjaku “ponosno“ izdizala nova gomila vrednog, rudarskog rada moje podstanarke, kojoj sam iz milošte dala ime Filip.
Ja volim da dajem imena svom cvecu, drveću u mojoj bašti, ili ukrasnim predmetima u istoj. Tako se moja sibirska breza zove Larisa, jedna ruža, koja je nosila vrlo ružno ime, “Oštrokondja“, jer nas je na mestu gde je rasla pre no što smo je presadili grebala uvek kada bismo prošli pored nje, sad nosi elegantno ime, “Rozalija“, dok se solarne lampe, patuljci i jedna žaba, zovu Spasoje, Danilo, Jeremija, Zvončica i Žaklina.
E pa zašto se ona, krtica, radilica, ne bi zvala Filip.
Zamišljam je, kako, onako poluslepa, vredno buši podzemne hodnike svog stana.
Mora da priznam da me po nekad i zasmeje ta njena “grandomanija“ za sve većim životnim prostorom, ali i zadivi njena upornost da ga povećava.
Ovih dana se kolebam da joj, možda, ime promenim u Homer, jer ima nečeg homerovskog u njoj, u toj istrajnosti da ostavi iza sebe trag svog bitisanja na jednom prostoru i u jednom vremenu, mom.
Sve što više živim ovaj život, sve više dolazim do ubedjenja da čak i tako male životinje, kao što je krtica iz moje bašte, zaslužuju da nose takva velika imena, imena velikana kao što su bili slepi pesnici, naš Filip Višnjić ili Grčki Homer, jer imaju veliki udeo u životu prirode i svetu koji nas okružuje, a koji, ne tako retko, smatramo zdravo za gotovo, pa smisao postojanja i tako malih zivotinjica, smatramo zanemarljivim. A nije tako.
Ko zna još koliko je dana predamnom, ali jedno je sigurno, Filip ili Homer, mala vredna krtica i moja nekadašnja “mučiteljica“ sa jednog davnog časa biologije u osnovnoj školi, ostaje da živi u mome vrtu i u mojoj bašti.
Jednom davno, sve je obećavalo da je nikada ne zavolim, zbog jedne, zaista zaslužene dvojke iz biologije. No, ona je svojom dokazanom upornošću i vrednim radom u izuzetnim uslovima življenja, uspela da osvoji jedan mali deo mog srca samo za sebe, trajno.
I tako ćemo, nadam se, živeti i deliti jedno dvoriste, srećne i zadovoljne i ona i ja.
Ipak, kao u bajci.