Ona voli da je zovu Katarina. Ne, nije joj to rođeno ime, kako je nekad, dok je bio mali govorio moj sin za svoje. Ona ima lepo, svetlo ime. Sjajno. Mislim, širi sjaj. U više smerova, kao i vlasnica mu.
Ona je moja Rođa. Iz više razloga. Tek, da vam zadovoljim radoznalost reći ću da smo u mnogo čemu umno slične. A i prezimena su nam tu, negde.
Osim tog, Rođa, je bio nadimak moje mame pa eto, dođe mi draža još više zbog tog.
Samo ona ima mnogo britkiji jezik od mog. Da se razumemo, gospodstveno britak.
O, ume i da oplete njime, onako, kako bi neki rekli, muški. Kad vozi posebno. Sama to kaže.
Samo, ni ja tu nisam od raskida. Eto opet sličnosti.
Nego, nije ovo priča o meni, nego o njoj.
Ne poznajem ja nju lično, a opet, mislim da je znam celi život. Sasvim sigurno znam da tako neće ostati. Jedino ako nas onaj gore ne pretekne. Mene pre, no nju. Starija sam i valjalo bi da se drži reda.
Nepotrebno je reći da sam često u njenoj avliji. Prija mi njeno društvo. Vazda je veselo, a i poučno.
Ja se divim takvim ljudima. Mislim, ljudima koju sve nazivaju svojim pravim imenom. Bez eufemizma. Osim ako je to po zasluzi i poželjno.
Osim tog, ona je pisac. Za mene bar. Piše o životu koji su mnogi zaboravili, ili je malo takvih koji to pamte. Čuva korenove svih nas.
Neki kažu da je to kao čuvanje seljačkog menataliteta. Ti neki ne shvataju da je taj seljački mentalitet bio dokazano mudriji, posebno kad god je bio u pitanju opstanak ove naše vrste na ovim prostorima.
Neću reći koje vrste. Ustvari hoću, ljudske, pravedne.
Ona je mnogo pravdoljubiva. I ume da se bori za pravdu nenasilno, ali odlučno. Ne odustaje od tog.
I zbog tog joj skidam kapu i uvek kažem da je moj čovek.
Ona je žena zmaj. Ne u onom smislu; kraljica, majka, radnica, domaćica… Malo je to. Po ovom sadašnjem nekom merenju ona je multitasking osoba. Znači, dopiši sam još šta sve može žena koja ume i hoće.
E ta jedna J je bila inspiracija za ovu moju crticu jer po nekim mojim kriterijumima spada u one male, velike ljude, odeljak na mom blogu. Kako o njima ne pišu novine evo mene gde ja hoću da je ovde, u ovom mom komisionu od bloga ovekovečim, tu, moju Katarinu. Treba da se zna da još uvek žive oni koji imaju i snage i hrabrosti i dignitet da žive na ovim prostorima i da se bore za bolje sutra. Ne samo za sebe. I koji stoje iza svake svoje reči, imenom i prezimenom. Pritom, napisane. Jer, te napisane reči imaju uvek veću težinu od onih izgovorenih koje odnese vetar u stilu, pas laje…
Ona je moja drugarica koja je svojim takvim postojanjem dala pun sjaj, jasnoću nebu mog života, baš kao i njeno rođeno ime.
Eto, da se zna da postoji jedna J koja voli da je zovu Katarina.
Izbornik