Bila je pauza, za doručak. Sedimo tako i kao sve zaposlene žene jedemo i preko zalogaja razgovaramo o mnogim temama. Poslednjih dana najčešće pričamo o tome šta ćemo da spremimo za obrok svojim ukućanima. Sankcije su i teško se dolazi do mnogo tog.
Odjedno, Marina, kao iz topa reče; ” Ja ću da pravim gibanicu bez kora”.
Pogledasmo je sve sa izrazom iznenađenja na licu. Ustvari, sve do jedne smo čekale da nam objasni kako se to pravi gibanica bez kora?? Posebno ako se zna za onu priču da gibanica mora da bude kao ona, “izvikana”, četnička. Sve smo znale kako se pravi ta, gibanica koja je bila reper za sve gibanice od onog vremena do današnjih dana, ali ni jedna nije znala da gibanica može da se pravi bez kora.
- Šta je? Što me tako gledate, začula se Marina?
Marina je bila prečanka, Zemunka koja je to ponosno isticala uvek, kad god joj se pružila prilika za to. Poticala je iz veoma poštovane, stare zemunske dobrostojeće porodice. To joj nije bilo pravo ime, ali, kako je rođena na Ognjenu Mariju, tako su je zvali od detinjstva. A i bila je “Ognjena”, meni bar.
Temperamentna, brza u poslu, neposredna, čak ponekad vrlo direktna, sigurna u sebe i znanje iz svoje profesije, veoma omiljena među pacijentima. Ostali, kolege, il’ su je voleli il’ su je prihvatali. Treće nije bilo.
Sama je često govorila da ne voli žene, jer, ne trpi konkurenciju. Mnogima od žena to se nije dopadalo. Meni jeste, ali, mene je Marina volela. Samo iz jednog jedinog razloga. Rođena sam u njenom gradu, Zemunu i ona me je prisvojila kao svoju zemljakinju, a po njoj, od Zemunaca nema boljeg naroda. No bilo je tu i nečeg mnogo višeg što je uslovljavalo da me Marina zavoli. Htela ne htela, mnogo tog sam vrednovala kao i ona i u mnogo čemu smo bile slične.
Osim u jednom. Ona je imala pomoć u kući, svoju bedinerku, ja nisam.
E upravo stog smo sve zablenuto gledale u nju kad nam je rekla da će da napravi gibanicu bez kora jer smo znale, iz njenih priča, da ona, njena bedinerka radi sve za njenu porodicu. Čak i kuva.
Međutim, ono što je ona odmah nakon naših iznenađenih izraza lica rekla, razvejalo je našu radoznalost. Marina je svoju kućnu pomoćnicu u vreme sankcija sebi mogla da priušti samo jedanput mesečno. Za nas ostale i to jedanput, bilo je mislena imenica.
Bilo nam je potpuno normalno da ona ima svoju pomoćnicu. Na kraju ona je i sama izgledala kao da je ukras, broš iz ladle, kako je ona nazivala fijoku, a što je do ludila znalo da dovede moju dragu Veru.
Isto tako je i Marina znala da se posprdno nasmeje Veri, kad bi ona rekla da je ona Bela pčela Petra Jokića, Karađorđevog buljubaše, našta bismo se mi ostale zgledale, a poneka i nasmejala sebi u bradu.
To detinjasto isticanje njihovog “plemićkog” porekla bilo je često uzrok i zaraznog smeha kojim je bio začinjen zajednički doručak u vreme pauze.
-
Drage moje, ume ova gospođa iz ladle, kako znam da me zovete iza leđa, da kuva itekako dobro, nastavila je Marina. Ta kakva bih ja bila Sremica kad ne bih znala da kuvam i to dobro, hvalila je ona sebe samouvereno i dalje.
Gibanica bez kora se pravi vrlo jednostavno. Pravi se od starog, bajatog hleba. Isečete stari hleb na tanje kriške pa ga poređate u dobro namašćen pleh, tepsiju, šta već imate. Ja stavim mast, nikako ulje, jer je ukusnija. Od ostatka sira, a dosta vam je čak i 200g, čaše jogurta, 2 do 3 jajeta, malo soli i vrlo malo ulja, možda jedna mala kafena šoljica, napravite fil, preliv za gibanicu i kašikom, lepo, prelijete pedantno, jedno po jedno poređano parče hleba. Potrošite sav fil do kraja. Pecite u zagrejanoj rerni na 200 stepeni sve dok lepo ne porumeni . Servirate parče po parče uz neki napitak po želji, završila je svoj monolog slavodobitno Marina.
-
Eh da, ako imate koje parče kačkavalja, slobodno “pokvarite” gibanicu s njim, narendavši ga odozgore, preko prelivenih parčića hleba. Čvrsto verujem da će vam se dopasti i da će me neko od vas možda i zapamtiti po ovoj gibanici, u dahu, skoro zadihano izgovorila je Marina, podigla se i otišla da radi dalje.
Pauza je bila gotova. Svi smo gledali u zatvorena vrata iza kojih je nestala Marina.
Od tada, svaki put, kad imam stari hleb, rado spremam ovu Marininu gibanicu bez kora jer je više nego izvanredna. Pri tom se brzo sprema, a ume da bude ukusan, brz zalogajčić za iznenadnu posetu bliskih prijatelja.
Uvek me podseti na moju “Ognjenu” Marinu koja ima jednu posebnu ladlu u mom srcu, samo za nju i njen i moj Zemun.
