Praznik jeste , a opet nije

Juče je bio 8. mart, međunarodni praznik, dan žena. Ja sam dobila na poklon, od kuma, ono što neizmerno volim, sadnicu žute ruže, penjačice. On zna da ja najviše volim cveće žute i plave boje. Zapamtio je to. I zna da ne volim rezano cveće, već samo ono koje može da traje, da živi i dalje u mom vrtu u selu u kojem živim.

Moj kum spada u muškarce koji i posle više od trideset godina braka obožava svoju ženu istim žarom kao i onda kad su se upoznali. On zna kako je taj žar opstao i dan danas, ako se zna da je to retko ovde kod nas, na Balkanu, a i šire. Njega je majka odgajila da voli i uvažava žene i on to radi, sasvim normalno, onako iz srca.

Možda je to, između ostalog i zato što ima dve ćerke.

Stari ljudi govore da muškarci koji imaju žensku decu nauče kroz život o senzibilitetu žena više nego oni koji su samo sinovima blagosloveni.

 No to bi bila tema za istraživanje nekih sociologa, a ja to nisam.

Juče je umrlo previše cvetova. Samo da bi neki oprali savest i u taj jedan cvet smestili obavezu čestitanja praznika koji nikako nije praznik u kojem cveće treba da umire u snopljima.

Jer, juče je bio praznik kojim se praznuje teška pobeda žena za dobijanje prava glasa i svega ostalog što svi znaju danas, samo su mnogi to zaboravili.

Zaboravili su da su ih rodile žene, majke. I da su njihove žene rodile majke.

Zaboravili su, bar u našem narodu govore, da je žena ona koja drži tri stuba kuće.

A možda ne samo u našem narodu??

Eto, i nekad davno, pamti sve istorija samo se mnogo tog iz nje ne dopada nekima i jedan od lukova u jednom od hramova u Efesu. Jedan kamen sa ženskom uklesanom glavom drži taj luk i održao ga je do današnjih dana. 

Znali su ljudi još onda, da ako izvade taj kamen, pašće pola hrama. A možda su tako odali počast, ugradili ga, kao znamenje za budućnost značaj žene? Da se ne zaboravi koliki je teret na njenim plećima .

Imam dosta godina, a nisam do sad čula da je neki muškarac odgajio sam četrdesetoro dece?

Zato jeste jedna žena, Ruskinja, Aleksandra Avramova Derevskaja iz Stavropolja koji je danas u Ukrajini. I to decu bez roditelja, siročad, kojima je ona bila i otac i majka, sve.

Kažu da na njenom spomeniku stoji jedinstven zapis; „Ti si naša savest majko“ i četrdeset i dva potpisa ispod.

Šteta je što malo ko to „gugla“ da vidi, pročita, zapamti.

U moru raznoraznih informacija traže se mnogo više one koje su povezane sa lagodnim načinom sticanja materijalnih dobara. Duhovna dobra, ona koja oplemenjuju svačiju dušu, malo kog danas interesuje. I tu smo, gde smo.

Žene ubijaju, zar ne. Kao islužene konje.

Još uvek ih tako i tretiraju u mnogim delovima sveta. Kažu necivilizovanim.

U civilizovanim ih tuku i ubijaju. Često im služe im kao bokserski džak, predmet iživljavanja, raznoraznog.

A onda dođe taj dan u godini, osmi mart. Dan u kojem bi svi ti i takvi hteli da sa  jednom sparušenom lalom, karanfilom, cvetom, podnapiti od proslavljanja praznika,  iskupe savest i obeleže to, žensko „crveno“ slovo.

Kako ste to lepo osmislili gospodo nasilnici i vi necivilizovani. Kao onaj, takozvani, oprost grehova posle ispovesti kod sveštenika i onda, puj pike ne važi. Dok se broj humki ispod kojih su žene, majke, povećava, deca ostaju siročad…

Jednom je jedan moj kolega rekao da je u životu sve interes. Razvili smo raspravu na tu temu. Jedino gde smo se svi usaglasili bilo je da se treba još kako gledati sa kim ćemo leba da delimo i decu da rađamo. I da tu zaista treba da bude donekle i nekog interesa u želji da rastu zdrave generacije.

Pre svega žena, koje neće dati nikom i nikako na sebe i muškaraca koji će naučiti da mu je žena drug, oslonac, saputnik, a on njen vitez za sve i u svemu.  I da su zajedno u svemu ne da bi dominirali, već izgradili humaniji svet i društvo u svim segmentima života.

Juče je bio jedan od osmih martova, međunarodni praznik žena koji nigde na svetu, sve od Klare Cetkin pa do današnjih dana, nije zaživeo u svom pravom duhu. Praznik u kojem i dalje umire cveće koje nikako ne može da otkloni gorak ukus globalne diskriminacije žena.

 Kažu, zakoračili smo već odavno u novu eru. Ipak  i u nju sa sobom  vučemo atavizme i sekvele starog ponašanja, razmišljanja i običaja.

Dokle?